Саво Шкобић, роман, ћирилична верзија

                   Ово се није догодило само зато што није било ни среће ни памети.

                                                                     Аутор

ПРВО ПОГЛАВЉЕ

         

ПРОЗОРИ У НОЋИ

          Увијек када бих возом путовао ноћу, гледао сам кроз прозор вагона у правцу у којем иде и воз. Најдуже бих поглед задржавао на неком од прозора који би у даљини жмиркао топлом жућкастом свјетлошћу и зрачио мистериозном носталгијом, као да ја припадам и том дому, и тој соби, и особама иза тог прозора. Замишљао сам ко су те  особе, шта раде, како изгледају, које разговоре воде. Некада би то била сретна породица и кућом би се орио раздрагани дјечији смијех док их мати покушава умирити и одвести на спавање. Други пут би то била соба пуна нијеме туге и страхa у очима особа окупљених око кревета са болесником. Понеки болни уздах би реметио тишину.

Одједаред је звиждук локомотиве која је вукла воз дозвао укућане на прозор и они су раздрагано махали. Несвјесно подигох руку и узвратих им махањем. Да ли су ме видјели?!

          – Значи, брзо ће Немила – преко залогаја констатова бркати сељак, који је бритвом резао сланину и заједно са комадом хљеба је трпао у  уста, а потом би одгризао мало младог лука.

          – Како знате, баш ме занима? – мазно прошапута стара цура која је са кармином у једној руци и малим огледалом у другој покушавала да поправи шминку закрећући и лице и огледало према свјетлости лампе са плафона купеа која је жмиркала и пријетила да ће се сваког тренутка угасити.

         

– Сваку вече машиновођа звиждуком машине поздравља своје укућане.

         

– Као да каже жени да подгрије вечеру и да пристави кафу – прогугута ова кроз полузатворене усне да јој се не виде покварени зуби, смијући се уз благо гроктање.

На то сељак запјева пуним устима, онако по сељачки:

         

– Тјерај мала дјецу на спавање,

             ево твога Шарца за јахање...!

Гроктање се појача и сви присутни у купеу праснуше у општи смијех. Смијао сам се и ја, и даље гледајући у освијетљене прозоре који су се сада брзо смјењевали како се воз приближавао станици. 

          Уз велики трзај и јаку шкрипу кочница воз се заустави. То је проузроковало да се стара дама зачас нашла у крилу бркатог сељака, који је управо умотавао своју вечеру у стару велику новину. Мора да ју је дуго година чувао за сличне потребе, јер толике новине нисам видио већ десетљећима. Отворих прозор и провирих у хладну ноћ јер ме је заинтригирала галама путника.

– Тако ти је то када се машиновођа загледа у своје прозоре па касно види да му је избачен сигнал да стане –  промумља брко преко последњег залогаја.

Истовремено је покушавао да помогне гошћи у свом крилу да устане, а она би се уз силан кикот неспретно враћала. Погледах у правцу локомотиве и нека ми ситна киша окваси лице. То ме аутоматски врати у дјетињство када су локомотиве биле на угаљ и популарно смо их звали ћиро. Волио сам као и остала дјеца из тог времена гледати у правцу у којем воз иде иако ми је топал дим ишао у лице и очи пунио пецкавом прашином угља. Лица су нам била црна, очи црвене а ми сретни. И још се нечега сјетих из времена ћире. Када се воз приближавао тунелу, локомотива би звиждала, а онда се вагон орио повицима: „Тунел! Затварај прозоре!“. Обично би мој тата скакао и повлачио каиш за затварање прозора, а ако га не би тако успио затвориити гурнуо би на горе са обје руке ручке при врху прозора. У дну прозора је била метална плоча са изгравираним натписом на српском и енглеском: „НЕ НАГИЊИ СЕ КРОЗ ПРОЗОР!“, а одмах испод ње повелика метална пепељара која се могла окретати да би се испразнила, али се није могла скинути и украсти. Увијек смо путовали другом класом, гдје није било затворних купеа. а лијепа плишана сједишта прве класе бисмо гледали само у пролазу кроз тај вагон. Ако би којим случајем неки прозор у вагону остао отворен, чим би наш вагон ушао у тунел, за час би био пун дима, кашља и псовки.

          Док је воз стајао и негодовање путника јењавало, мени поглед привукоше прозори на оближњој великој кући, удаљеној тридесетак метра од станице. По игри сјенки на завјесама прозора закључио сам да је то, у ствари, прилично велика просторија, највјероватније дневни боравак, и да се неколико особа добро забавља у лудом ритму. Након неколико тренутака, по двије сјенке се спојише у једну и њихови су покрети сада били успорени. Није ми било тешко погодити да плешу уз неку лагану мелодију. Треперава жута свјетлост на брду изнад те куће ми привуче пажњу. Прво сам помислио да је у питањуу улична расвјета, а онда схватих да је домаћин лијепо на зид куће ставио наранџасту халогену сијалицу онакву какве се стављају на улазу у град или на главној улици у граду. Помислих да је то, вјероватно, радник електродистрибуције те да је тако дошао до те сијалице, јер не вјерујем да се то има за купити у малопродаји. Призор је био лијеп. Домаћин је цијепао дрва, а нека је особа сједила на клупи уз саму кућу. Због даљине нисам могао закључити ни пол ни старост те особе. Али ми је неки несклад сметао у тој слици. Размишљао сам шта би то могло бити и тада видјех: човјек би сјекиром ударио у дрво које цијепа, али тек када би дигао сјекиру изнад главе чуло се удаљено: „ТУП!“. Због разлике брзине свјетлостии и брзине звука изгледало је као да човјек удара сјекиром у нешто што је изнад његове главе. Воз цимну и лагано крену и ја се вратих на своје мјесто. Није убрзавао јер је станица била веома близу.

          На перону није било уобичајене гужве, као у она златна времена. Данас возом путују ријетки. Или имају властита превозна средстава или нигдје и не путују. Кроз кратки пролаз за час се нађох у старој великој сарајевској жељезничкој станици. Давно сам сазнао па се и сада сјетих да је прављена по пројекту по којем је прављена и жељезничка станица у Москви. Погледах на низ шалтера за возне карте. Некада су у било које доба дана знали бити велики редови на свим тим силним шалтерима, а сада је само на једном било двоје који су куповали карту или су се распитивали о реду вожње. Поред је стајала једна жена која је у једној руци држала велику пунту торбу а у другој руку дјевојчице. Дијете је имало плаву косу, буцмасто лице и крупне уплакане плаве очи. Велики сат је показивао да је скоро пола девет и било ми је јасно да имам мало више од пола сата да одем на договорено мјесто за разговор, те да нећу морати ићи ни таксијем ни трамвајем. Ићи ћу пјешице.

Комплетна та слика ме врати на други јануар 1979. године. Колима смо, моја жена, син који је имао непуне три године и ја са братом, његовим аутом ишли у Приштину код најстаријег брата да чекамо Нову годину. Дан је био лијеп и нигдје није било снијега. Лијепо смо се провели и требали смо тај дан такође колима да се вратимо кући. Међутим, други јануар је 1979. освану затрпан снијегом висине преко седамдесет центиметара. Кратко смо се договорили да нас они пребаце колима до Косова Поља, одакле ћемо жена, син и ја возом за Београд, па послије другим кући. Тако смо и направили. Ем што смо дошли раније, ем се испоставило да воз већ касни. Ушли смо у чекаоницу али се нисимо могли дуго задржати у њој. Било је јако хладно. Око једне мале „бубњаре“ окупило се толико људи да је нисмо могли ни видјети, а камоли се угријати. На перону су браћа или жена трчкарали са малим по перону да га згрију. Када је метални звук са звучника на неколико језика јавио да воз за Београд улази у станицу, из чекаонице изјурише сви, и тек тада смо схватили да их је било дупло више него што смо мислили. Нас тројица се распоредимо дуж перона уз договор ко угледа кроз прозор да у неком купео има слободних мјеста да звизне „наш“ знак.

Када је воз стигао, не само да су били сви купеи пуни, него и ходници у вагонима. Изашло је из воза свега неколико људи, а сви ми остали смо морали да уђемо у већ препун воз. Тада зачусмо „наш“ звиждук са краја воза. Када смо дошли обрадовали смо се призором: у два последња вагона било је врло мало људи. Брзо смо сазнали зашто је тако – у та два вагона није било гријања. Нема везе, констатујемо, поздравимо се са мојом браћом који одоше назад за Приштину. И жена и ја смо скинули бунде. Она је узела сина у крило и умотао сам их нашим бундама, а ја сам у сакоу са џемпером испод, мало био ту, а мало сам ходао по возу или сам ишао до вагон–ресторана. Од неколико других путника који сједе ту већ неколико сати, сазнао сам да има наде да нам поправе гријање, јер им је тако рекао кондуктер. И стварно, већ након неколико минута зачусмо куцкање, шкрипу и слично из правца гдје се наш вагон веже са оним гдје има гријање. Након дуго времена, када ме је студен већ право забринула, долази кондуктер да нам саопшти да се гријање не може поправити и да се ова два вагона морају откачити. Ми смо га убјеђивали да немамо гдје да идемо, да је тамо препуно и да ћемо радије овдје у хладноћи провести остатак пута. Рекао нам је да не смије по закону и да се вагони морају откачити. Није нам било друге. Можда би се и вратили за Приштину, али су моја браћа већ била у топлом стану бринући се  шта је са нама?

                                               

– Ја ћу први, крупнији сам – рече већи од двојице наших нових сапутника, гледајући у мене. – Ја ћу да крчим пут, а ти за мном са својима. Идемо. Држите се скупа и не допустите да вас раздвоје.     

          Тако је и било. Брзо смо и лако прешли у други вагон, али ту смо стали. Пробијао се наш водич. Ја сам држао торбу у висини кољена испред себе, а жена се са сином буквално залијепила за мене. Ишли смо стопу по стопу. Одједном, нека дебела жена, за главу виша и дупло тежа од мене, која је чучала између радијадора у ходнику се усправи, гурну моју торбу на мјесто гдје је она била и рече ми строго:

          – Сједи ту жену и дијете! – окрену се и оде залијепивши се за онога испред  нас.

          Одмах сам прихватио њен приједлог пошто сам видио да нема шансе да боље мјесто нађем. Нисам успио ни да јој се захвалим. Грубо одгурнем једног жгољавог и малог човјека који хтједе да се ували на моју торбу коју сам ставио на под између два прозора, тачније између два радијатора који су били испод тих прозора. Жена је сјела на торбу, ставио сам јој сина у крило, а ја сам се подлактицама наслонио на зид између прозора спреман да их својих тијелом штитим све вријеме пута.

          – Морају ми руке скршити да би вама наудили – рекох жени на шта се она тужно и промрзло насмијеши.

          Али воз је упорно стајао и сви смо се чудили зашто сада не полази. Чули смо када су откачили вагоне. Неко рече да мора да сачека воз из Скопља за Београд, који не касни. И стварно, десетак минута касније улази тај воз у станицу и ми завидно констатовасмо да је полупразан и да има мјеста колико волиш. Тада дођох на идеју како да нешто промијеним у нашу корист и брзо потражих очима ко би ми у томе помогао. Видјех једног момка код самих врата воза и када су нам се погледи срели довикнух му:

          – Е, да сам ближе прешао бих на онај воз. Ем има мјеста, ем ће раније да крене.

          Момак коме је била упућена ова порука се насмијеши и викну:

          – Богами, момак, у праву си. Зато је наш воз и чекао да би онај ишао први. Људи, хајдемо! – Отвори врата, искочи из нашег и претрча у други воз. Прво је само неколико њих пошло за њим, а онда настаде тотални јуриш. Људи су истрчавали из цијелог воза и прелазили у други, тако да се не само испразнио ходник вагона него су и купеи постали полупразни. Отворим врата купеа до нас у којем су били један млади брачни пар са кћеркицом.

          – Добро вече, је л' слободно? – упитах и када се они пребацише на једну страну уђох, смјестих жену и сина на другу страну купеа те дигох торбу изнад сједишта.

          – Паметно сте нас ослободили гужве – рече сапутник уз смјешак. – Баш сам вас проматрао све вријеме и, не знам зашто, али сам и очекивао нешто тако. Јесте ли знали да наш воз иде први?

– Ма наравно, мора кренути први, јер исувише дуго губи у времену – рекох. – Жао ми само оног момка који ми је помогао око овога.

          – Ма, нека крене, ако хоће и за два дана – рече моја жена. – Нека смо се ми смјестили и нека нам је топло.

          – У праву сте – рече сапутница.

          Тог момента, зачусмо звиждук пиштаљке отправника возова и наш воз прво цимну па онда крену. Из оног воза у који су претрчали појурише многи путници псујући на свим језицима наших народа и народности. Ми смо се згледали и тек тада одахнули. Колико год да смо вјеровали да ће наш воз ићи први нисмо били сигурни, јер о свему томе одлучује људски фактор. Ако отправник возова каже другачије и биће другачије. Након неколико тренутака трже нас оштро куцање на вратима. Када смо се окренули, онај момак отвара врата уз здрав, широк младалачки осмјех.

          – Добро вече, јесте ли се раскомотили? – рече ми.

          – Здраво. Сада њима говорим како ми је жао што си и ти насјео на фазон – рекох пруживши му руку у поздрав.

          – Ма какви насјео – смијао се. – Одмах сам те скужио и одлучио да те подржим. Знао сам и ја да овај воз мора прије да крене.

          – Уђите – рече му наш сапутник.

          – Хвала, идем у овај купе до вас, празан је, моћи ћу да спавам. Довиђења – рече и махнувши нам изађе из купеа. Дјеца су већ била заспала, а и остали су се спремали да дремну. Погледам кроз прозор и по обичају почнем ловити свјетла у даљини. Како је ноћ одмицала све је мање било освијетљених прозора. Тек тада осјетих умор и одлучих да и ја покушам мало одспавати. Одем до врата и прекидачем за свјетло пребацим на оно плаво свјетло за спавање.

         

  

ДРУГО ПОГЛАВЉЕ

ПЕРПЕТУУМ МОБИЛЕ

          Није било тешко пронаћи кафић у којем су ме чекали преговарачи, јер је Мајкл, црвенокоси Ирац, био перфекциониста у свему па тако и у објашњавању како да дођем до тог кафића. Он и Њемица Грета су водили међународну невладину организацију за помоћ малим драмским дружинама да стану на ноге „EL CONDOR PASA“.  Тај „Кондоров лет“ ми је био од користи када сам прије десетак година покретао Драмску радионицу „Талија“. Створени су сви услови за несметан рад са дјецом на „даскама које живот значе“, што сам, уосталом и радио цијели свој живот. Након шест сати, по истеку пројекта, смо се растали као људи и свега неколико пута сам се са њима чуо. Почео сам их већ и заборављати и одласком у пензију тонути у свакодневну учмалост, а онда изненада је услиједио његов мејл као „deus ex machina” (“Бог из машине”). Њиме се у трагедијама означавала појава Богова или наднаравних бића која би се на позорницу спуштала машином и судјеловала у расплету радње, обично сретнијим од онога који би се очекивао из саме трагичности ситуације. Израз се такођер користи односећи се на интервенцију вањског елемента који рјешава одређену ситуацију без да слиједи дотадашњу логику односа или пркосећи здравом разуму. Здрав разум је налагао: “Довиђења, можда се сретнемо у неком од наредних живота” или: “Ко сам ја да ме се они још увијек сјећају?” Њихов здрав разум је налагао: “Имамо шансу да то опет погурамо, па зашто да не?”

          Док сам им прилазио могао сам констатовати да им вријеме не може ништа те да су потпуно исти као и прије десетак година. Сједили су у полукружној „кифли“ кафића окренути ка вратима на која сам ушао и судећи по њиховим фацама нису ме још препознали или им то новији европски манири не допуштају да на тај начин показују своје емоције. Били су у друштву два старија господина и једне нешто млађе госпође (или је то њена шминка тако дочаравала) и све троје су имали по педесетак килограма вишка.

          Грета ме је прва угледала и одмах ми се насмијешила, затим се Мајкл насмијешио, а Грета ми махнула у поздрав.  Када сам им сасвим пришао устадоше обоје и са мном се поздравише срдачно, он чврсто ми стиснувши руку док ме другом снажно тапшао по рамену, а она ми пружи обе руке и лице за пусицу. Са неколико ријечи представише ме свом друштву. Он мало на енглеском, она мало на њемачком, из чега сам ја разумио само неколико ријечи енглеско–њемачког микса (колико сам научио из филмова) - да сам ја тај човјек којег су чекали и да сам се читав свој радни вијек бавио и бавим дјецом у позоришном свијету. Затим мени представише чланове управе моћне свјетске корпорације која се бави позориштем за дјецу и са дјецом „World Children Theatre Corporation”. Господин са великим смеђим и просједим зулуфима и госпођа су били муж и жена, Енглези, а други проћелави господин је био Нијемац. Нисам чекао да ми заврши представљање, него сам се руковао са њима и сјео љубазно питајући за дозволу. Увијек сам мрзио театралност упознавања, којом приликом се у најљепшој слици представљају они који ће касније, током разговора већ се сами представити у правој слици, нарочито ако падне и која чашица више.

          Мени је било важно да сједнем што прије јер сам се уморио ходајући. Нисам смио узети такси са жељезничке станице, јер ко зна колико би ме таксиста возао по Сарајеву и тако ми показивао природне љепоте тог древног града, и што је још важније, нисам смио трошити оно мало новаца у џепу.

Тог јутра сам се смијао сам себи: идем на разговоре гдје ће бити у питању неколико милиона евра, а ја у џепу имам свега педесетак евра у домаћој, КМ валути. Наравно, то моји саговорници нису могли на мени видјети. Из Мајкловог мејла сам схватио само да ћу имати интервју са финансијским моћницима и до сада најјачим донаторима. Све шта су они финансијски помогли то је профункионисало пуним квалитетом. Додао је и то да се ништа не плашим саговорника и да се само опустим и говорим онако како мислим те да неће бити проблема. Дуго сам размишљао о томе шта да им преложим и како да то изнесем опуштено. Када сам све испланирао није ми остало пуно времена за спавање. Чим сам се пробудио, попио сам своју прву јутарњу гарнитуру (кафица и воткица, са мало наранџиног сока како би убио онај укус паљевине који пружа водка), па сам се дао у лов на мале новчанице.  Од тројице пријатеља сакупио сам једва 86 КМ, тачније мање од 50 евра. Дали су ми све шта су имали код себе, а ја им нисам смио рећи ни куда идем ни зашто идем, да ми се не би смијали ако ми мисија не успије.

          Разговор се водио мало на енглеском, мало на њемачком а највише, наравно, на српском језику. Када смо се испоздрављали и измијењали подсјетнице, проћелави господин погледа Грету преко замагљених наочала и љубазно смјешкајући се поче нешто на свом матерњем, њемачком, да јој говори. Сваки час би погледао у мене и њој говорио. Када је завршио, она му климну главом, окрену се ка мени и уз благи тајанствени полусмјешак, који није био подсмијех, него некако топал, али ипак суздржан, ми рече:

           – Господин Ханс те моли да му у неколико ријечи представиш себе. Шта би ти хтио да они знају о теби?

          – Само то ме је питао? – збуњено ћу ја, јер су говорили најмање три минута.

          – Објашњавао ми је због чега им то треба и слично, али не бих да те замарам тиме. Небитно је.

Насмијеши ми се Грета.

          Ја их погледах брзим швенком слијева надесно, као када Љубиша Самарџић својим пушкомитраљезом у филму „Битка на Неретви“, реда Нијемце, мрског окупатора. Онда се и ја насмијеших и рекох:

          – Основни мото који ме води већ више од четрдесет година је чињеница да на свијету нема ништа тужније од дјечијег плача и ништа љепше од дјечијег смијеха. Али ако и буде дјечијих суза то смију бити само сузе радоснице. Док је Грета преводила Нијемцу, а Мајкл енглеском пару, осјећао сам се као да сам на некој међународној и важној конференцији за штампу. Завршили су са преводом истовремено и сво петоро ме награди топлим аплаузом и осмјесима широким и искреним.

– Један нула за мене!– помислих.

          Било ми је непријатно. Срећом, неколико мангупа за шанком пијано прихватише аплауз, па се ови моји умирише. Енглескиња баци неколико хладних погледа ка њима и ја тихо рекох Мајклу:

           

          – Сјетих се мога комичара из младости, Џеме, који би на ово рекао: „Тако их је хладно погледала да су момци добили упалу плућа.“

          Мајкл се гласно насмија изненадивши сам себе. Остали су питали чему се смије? Он преведе Енглезима, а одмах затим и Грета Нијемцу, али кроз смијех, на шта се и он насмија. Њихов смијех ме подсјети када смо у школском хору пјевали у канону. Прво су се насмијали Енглези и Грета, а потом хер Ханс. На крају се ја насмијах том канону, а они ме погледаше са великим знаком питања у очим. Ја слегох раменим ставивши руку на груди у знак извињења. Гдје би овај разговор отишао ако би им сада објашњавали и то?

          Предјело стиже на једном великом овалу. Док су они питали, а једно од ово двоје мени преводили, имао сам довољно времена да поједем нешто више него остали. Разговарали смо наизглед о широким и необавезним темама, али сам брзо схватио да је то нека врста тестирања. Хтјели су људи да знају са ким посла имају, али да то не буде баш класично пропитивање. Нисам се имао чега плашити и одговарао сам искрено, трудећи се да штошта проткам и благим хумором, али ненаметљиво и не по сваку цијену. Када смо испразнили овал и наручили и трећу туру пића, видио сам да се тај дио разговора ближи крају. Они су нешто причали на својим језицима, а грета и Мајкл су се трудили да им преводе. Знао сам да се ради о мени јер мени нису скоро ништа преводили сем понеког кратког потпитања или тражења појашњења.

         

          Завршише консултације и окренуше се сви према мени. Њих троје главних се кратко погледаше и прстима одредише ко ће ме питати први, ко други, а ко трећи. Попих повећи гутљај вотке спреман на борбу прса у прса, на све или ништа.

Ханс ме погледа сасвим озбиљан кроз своје замагљене наочале, затим их скиде и обриса краватом хукнувши у свако окно са обје стране, потом их врати на нос, па ме погледа преко њих. Гледао је у мене док ми је говорио на њемачком, али и све вријеме док ми је Грета преводила.

          – Господин Ханс би волио знати – поче и Грета необично озбиљна – шта би ти урадио када би ти неко донирао пет милиона евра?

          – Не бих радио ништа. Ко би радио уз толике паре? – нашалих се ја.

          – Буди озбиљан јер је и шанса таква – кроз смјешак ме упозори Грета.

          – Направио бих модерно позориште за дјецу у мом граду – рекох са тврдњом и додатном сигурношћу у гласу.

          – Немате позориште за дјецу? – зачуди се Ханс.

          – Немамо позориште уопште. Имамо неки стари Дом културе са кино салом, малом позорницом. Ту су стари рефлектори, нема ни цугова, а ни шминкарнице ни тоалета.

          – Како може без шминкарнице и тоалета? – чудио се он. – Шта су то направили пројектанти?

          – Била је шминкарница велика, али ју је бивши директор изнајмио неком момку за кафић те тако набацио додатна средства Дому културе и умањио негативно пословање.

          Опет су нешто расправљали погледајући у мене, плашећи се да разумијем оно што Ханс говори. Нисам га тебао ни разумјети. Човјек се сав зацрвенио у лицу од срџбе и опет су му се наочале замаглиле. Ријеч преузе Енглез. Обрати се Мајклу, а у мене је погледао тек када је престао говорити.

          – Мистер Роберт те пита шта ти мислиш коме би требали повјерити тај задатак и толики новац? Да ли некој установи, невладиној организацији или општини? – рече ми Мајкл.

          Задржах поглед на чаши са још мало воткице. Таман би ми тај гутљај добро дошао, али не смијем због утиска који би то оставило на њих о мени. Намјерно направих малу паузу да појачам важност онога што ћу рећи. Ухватих дубоко ваздух и полако га испустих кроз нос да не примијете. Дигох поглед у мистер Роберта, и самоувјерено, да би се то видјело, рекох:

          – Ни једном од њих?

          – Никоме?! – изненади се Мајкл не преводећи још ништа.

          – Нисам рекао никоме, него ни једном од њих, од ових набројаних.

          У погледу му видјех збуњеност и благо разочарење. Требало му је пуно више ријечи да то преведе него што сам ја рекао, па му добацих:

          – Не објашњавај. Ја ћу им објаснити када дође за то вријеме.

          Иако сам очекивао да ће и Роберт као што је и Ханс пјенити и руменити, али он није. Знатижељно се насмијеши и нагну према мени, као да ћу да му шапнем рјешење или бар појашњење.

          – Заиста?! – преведе Мајкл погодивши интензитет и боју гласа. – Живо га интересује како си то замислио? – па додаде пријатељски. – И мене интересује. Нека ти је Бог на помоћи.

          – Да сам на вашем мјесту ја бих тај новац пребацио на мој приватни рачун у банци.

 Намјерно сам направио паузу како би се они смијали, љутили, говорили сви у глас, да ми ово двоје нису стигли ни превести, у ствари, све вријеме су их покушавали смирити. – Допустите да вам образложим своје мишљење па онда одустаните ако већ желите. Јер, што би рекли Латињани: „Audiatur et altera pars!“ или: „Треба да се чује и друга страна!“        

          Наравно, латински се није морао преводити. Енглези се одмах сложише са тим, а Грета са неколико ријечи умири Ханса. Мора да је нешто лијепо говорила о мени и мојој интелигенцији, јер ме је погледала са смјешком и благим дивљењем у очима. Ја сам искористио прилику, док су се они договарали да ме саслушају, па непримјетно попих оно вотке што је било још у чаши.

          – Ако тај новац поклоните неком од набројаних, врло брзо ће пола пара отићи у приватне џепове, а са другом половином ће крпити неке рупе у општинском буџету или у некој од установа, уз тврдњу да је то само привремена посудба док буде завршен пројекат позоришта, док се одреди локација у Урбанистичком заводу, па док се ријеше имовинско правни односи, добије грађевинска дозвола, распише тендер за извођача радова, купи материјал и сл. Затим ће након двије, три или чак четири године, локална политика рећи да је инфлација појела пола пара и да треба додатна финансијска ињекција и на крају би за пет година добили мању зграду са стотињак мјеста и ни са једним запосленим. Дало би се на кориштење некој невладиној организацији, која би морала, у циљу прибављања основних средстава за режијске трошкове, као што су струја, вода, комуналије и сл. то дјечије позориште издавати Ловачком друтву како би ту приређивао лото–вечери или томболу. Ту би се, наравно, продавало и пиће у великим количинама, пушило би се тако да би било грехота сутрадан довести дјецу да ту обављају пробе или глуме. Те лото–вечери би бивале све чешће, а дјечије пробе и представе све рјеђе и рјеђе, док се не би сасвим угасило. Онда би локални политичари рекли: „Ево каква су нам дјеца и какви су они који их воде: ми им направимо позориште, а они га не користе, па га сада морамо дати Ловачком друштву. Они ће га бар знати добро и паметно искористити.“

          Повремено сам застајкивао да ови стигну превести. Они су то чинили сада аутоматски не додајући ништа и не одузимајући ништа. Имао сам осјећај као да су они већ видјели крај овом разговору, што је инплицирало да је оно предјело истовремено било и главно јело и што сам појео, појео сам.

          Енглези су слушали гледајући у мене и из очију им нисам успио ништа прочитати, док ме је Хансово лице почело радовати. Пажљиво је слушао, климао главом и одобравао сваку моју ријеч. Први је рекао, а Грета ми преведе:

          – Господин је у праву, потпуно је у праву. Имали смо сличних случајева.

          Тада се госпођа Хелга насмијеши, нагну према мени и рече нешто благим гласом пуним подршке, а Мајкл ми преведе:

          – Е, сада је вријеме да видимо ту другу страну медаље, зар не? – потом рече тишим гласом да бих ја знао да то није превод него да ме он пита – Е, шта ћеш сад?

          – Вотку, осушило ми се грло, а треба ми и мало подршке изнутра – рекох, што Мајкл, наравно, није превео, али је хер Ханс препознао међународну ријеч „вотка“ и брзо позва конобара и руком му показа да понесе још једну туру. Он је пио „шнапс“ (домаћу љуту препеченицу), даме су пиле вермут, а Мајкл и Роберт „туборг“ –пиво. Не чекајући да конобар донесе пиће, почех образлагати свој план. Одобровољише се и Грета и Мајкл када су видјели како су ови постали заинтересовани.

– Мој план има радни назив „Перпетуум мобиле“. Свима вам је јасно шта представља тај појам па се нећу бавити тумачењима истог, него ћу вам појаснити како ће то мој план да деценијама функционише,  без додатних интервентних финансијских ињекција. И не треба ми ваших пет милиона. Биће довољна и четири милиона евра. Са два милиона ћу купити земљиште, прибавити све потребне дозволе и пројекат, направити то позориштанце са најмодернијим техничко–сценским уређајима и расвјетом, и још ће нам остати да  годину дана радимо несметано. Дакле, да имамо довољно средстава за бруто личне дохотке, режијске трошкове и слично.

         

Друга два милиона ћу орочити у некој банци на годину дана уз каматну стопу од 6%, на бази године дана. Кроз годину дана када приспије камата, она ће износити 120.000 евра. Када то подијелимо са дванаест,  имаћемо десет хиљада евра или двадесет хиљада КМ мјесечно, што је више него потребно за наша мјесечне финансијске потребе. Наравно, истог дана по престанку орочења ми то обновимо и тако можемо у недоглед, односно, све док је евро стабилна валута. Дјеца ће имати своје позориште за које неће плаћати улазницу, ако су публика, односно за мале вриједне глумце, реквизитере, сценографе и слично имаће довољно мјеста за све.

Са ужитком сам пијуцкао своју воткицу и испод ока проматрао присутне. Сви су се смјешкали, климали главом и одобравали.

         

          – Ко ће нама гарантовати да ће то бити баш тако? – упита Роберт.

          – Ја ћу вам гарантовати, уговором. Не тражим ја да ви мени дате новац безусловно и „Ћао, видимо се некад негдје“. У случају да се не будем држао клаузула уговора орочена и остала новчана средства припашће вама, као и некретнине заједно са земљиштем и свим осталим што буде купљено вашим средствима. Ваши стручњаци ће направити уговор, који ћемо ви и ја потписати. Чим добијем средства ја ћу оформити и регистровати приватно позорише „Театар снова“.

          – Претпостављам да ћете ви бити директор, господине Митровићу, а рекосте да ћете имати и неколико запослених особа? – прогугута Хелга и ја је замислих у костиму супруге Хогара Страшног, са оним воловским роговима на капи, из истоименог цртаног стрипа у „Политикином забавнику“.   

          – Да. Сем домара сви ће бити углавном млади, образовани и талентовани људи, који су некада били, или су још увијек глумци аматери. По потреби ћу накнадно и повремено ангажовати неке стручњаке, луткара и слично, али то ће бити веома ријетко. Дакле, домар ће бити уз то још и сценограф, мајстор сцене и возач. Возиће мањи комби за набавке или минибус када будемо ишли на гостовања или фестивале. Особа која ће обављати послове техничког секретара биће истовремено костимограф, шминкер и власуљар. Поред њих ту је момак за пословима интеданта, магационера, гардеробера и реквизитера, а биће по потреби и возач мањег комбија у случају потребе за оба возила. Затим ћемо имати мајстора за свјетлосне, тонске и видео ефекте, маркетинг и компјутерске послове, као што су креација и израда плаката, позивница, афиша и слично. На последњем мјесту је чистачица која је истовремено и курирка, кафе кухарица, а биће задужена такође да  на паузама пробе или представе, актерима послужи сокове, топле напитке и грицкалице, или објед.

          – И то је све? – Зачуди се Мајкл.

          – Све – рекох ја и додах уз смјешак. – Чета мала али одабрана.

          Још кратко су се консултовали па ми се обрати Ханс. Подсјећао ме је на Кригера, злогласни лик  из серија „Отписани“ и „Повратак отписаних“, а којег је бриљантно одиграо прослављени југословенски глумац Стево Жигон.

          – У реду. Имамо договор. Ваш главни рачун биће у нашој банци у Минхену, гдје ћу вам већ сутра привремено отворити рачун док не региструјете позориште. У истој банци ћете и орочити два милиона евра, а уговор о орочењу ће ићи са сутрашњим датумом. Такође ћу вам сутра уплатити на ваш рачун у вашој банци, пет стотина хиљада евра да одмах можете кренути у регистрацију и остале послове, а када отворите рачун позоришта, тада ћу вам пребацити и преосталих милион и петсто хиљада евра. Пошто смо ми унапријед договорили да тај пројекат подржимо са пет милиона, ја ћу вам пребацити и тај пети милион, а ви га можете чувати са стране у случају пријеке потребе или нових идеја.

          – У том случају могли бисмо сваке године организовати велики европски фестивал дјечијег драмског стваралаштва – додах ја, не кријући одушевљење. Када им је преведена ова моја идеја сви су одобравали, па ја додах: – Ако ништа, ето нам прилике да се сваке године састанемо у овом броју, зар не? 

          Драмци не могу без аплауза. То што сам рекао их је толико одушевило да су опет топло запљескали. Срећом, није било оних мангупа за шанком да им покваре расположење.

ТРЕЋЕ ПОГЛАВЉЕ

БИРОКРАТИЈА

Већ дуго времена нисам имао овај осјећај: чека ме превише посла, све важнији од важнијег, а никако да се средим, и сам са самим собом договорим начин и редослијед обављања тих послова. Давно је неко лијепо рекао да је добра организација пола посла. Док сам тако размишљао уз кафицу и воткицу на тв-у је ишао неки цртић за дјецу. Одлучих да га гледам неколико минута и тако ове мисли помјерим у крај. Из искуства сам знао да ће се оне саме посложити када им се вратим. Након неколико тренутака посвећених цртићу, рука ми сам потражи телефон и одмах сам знао, окупићу екипу и прво њих упознати са мојим планом, у нади да ће сви пристати, ако ни за шта друго, сви су они били без запослења, а тешко га је данас наћи. Поред тога били смо и пријатељи. За све њих сам спремио поруку и послао им СМС:

          – Здраво, успио сам прогурати пројекат са позориштем за дјецу. Наравно, у томе сам планирао и тебе. Уколико желиш од понедељка бити запослена особа, молим те дођи данас у подне у плави сепаре ресторана „Луна“.

         

– Важи. Не сумњам. Хвала. Видимо се – први ми одговори Митар, најстарији од њих, озбиљан човјек, десетак година млађи од мене.

          – Кад, како, куда, шта? Оки-доки, ако стигнем. Радииим! – кратко ми одговори Балто. Њему је, у ствари, надимак био Балтазар, зато што је увијек нешто измишљао и проналазио, али смо га скраћено звали Балто. Био је прави махер за компјутере и имао је фантастичну надареност за идејна рјешења плаката и слично.

          Када сам се већ спремао да одем до банке и видим да ли је хер Ханс одржао обећање, стиже и Вањина порука:

          – Случајно угледах поруку. Стижем наравно. Поззззз.

          Многи су користили то „позззз“. Мене је то иритирало и подсјећало на некада популарне цртане романе. Одмах видим Таличног Тома како спава у сјенци великог кактуса са цигаретом на крају усана, а у облачићу изнад њега (који је везан са његовом главом малим бијелим круговима, што је значило да не говори него мисли), писало је „ззззззззззззззз“. То је значило да спава.

          Када сам већ прилазио банци у којој сам имао рачун преко којег сам до пензионисања примао плату, стиже ми Мајина порука:

          – Јоооој, сад сам устала. Фалим те Боже, напокон добра вијест. Надам се да се не шалиш. Стижем, наравно.

          Поруку нисам ни послао тета Ради, госпођи која је живјела у мом комшилуку. Хранила је и бринула се о двоје слатких унучића, близанаца брата и сестре, ученика чртвртог разреда основне школе, који су остали сироћићи након саобраћајне несреће. Од примања је имала само њихова два дјечија доплатка. Та чињеница и њено поштење су ме навели да је планирам за посао чистачице. Жена је била вриједна, здрава, и још у доброј снази.

          У банци није било пуно странака; свега неколико. Брзо сам дошао на ред и пришао шалтеру. Углавном су људи држали у рукама рачуне и новац, а само по неки кредитну картицу или девизну штедну књижицу. Своју сам једва нашао у кутији са плаћеним рачунима за струју и интернет. Неплаћене рачуне сам држао на витрини у дневном боравку, да ми буду на очима и да их платим (бар дио њих), када ми стигне пензија. Протурих је кроз мали отвор на шалтеру и уљудно се насмијеших.        

          – Добро јутро. Можете ли, молим вас, видјети да ли су ми стигле паре?

          – Ово вам је девизна штедна књижица – хладно ће она, без поздрава и пружи руку ка мени. – Дајте ми вашу картицу.

          – Па ја и требам добити девизе, уколико евро није постао домаћа валута, нисам слушао вијести јутрос – покушах да се нашалим. Нисам је успио орасположити. Нијемо је листала моју књижицу, а затим ми се љуто окрену.

          – Па имате само два еура. Желите ли да их подигнете? – нагласи оно „еура“ као исправку јер сам ја рекао „евра“, а искривљена усна је требала да личи на подсмијех. Њена колегиница која је сједила на шалтеру испред ње се гласно закикота. 

          – Знам ја колико пише ту – покушах сачувати хладнокрвност па показах на њен компјутер. – Молим вас, погледајте да ли ми је стигло пет стотина хиљада евра.

          Она рече нешто тихо на шта се њене колегинице насмијаше гласно тако дајући свој лични допринос подсмијеху који је био упућен мени. Било ми је јако непријатно и обли ме руменило. Нико не воли када га подцјењују. Наљути ме што сам испао слабић пред њима па мало подигох глас:

          – Шта сте рекли?!

          – Ко ће вама послати пола милиона еура?! И још нешто: каже се еуро, а не евро – укуцавала је брзо број рачуна са књижице у компјутер. 

          – Не треба бити пуно паметан да се схвати да онај ко живи у Еуропи каже еуро, а ја пошто живим у Европи говорим евро – врати ми се самопоуздање па наставих сигурнијим гласом. –Тих пола пола милиона евра ми пребацује „World Children Theatre Corporation” из Минхена. И још нешто, драга госпођо... она ме прекиде у чуду гледајући у монитор свога компјутера:

          – Пет стотина хиљада?! – више ме није слушала, брзо дохвати телефон и пробра неколико бројева брзином свјетлости, те са бежичном слушалицом одшета до прозора на другој страни велике просторије тако да више нисам могао чути шта говори. Није ни требало, знам да врши провјеру тачности онога што је видјела на мом рачуну. Када је поново сјела на своје мјесто, гурну моју књижицу у апарат и укуца нешто на тастатури. Звуци тог апарата ми дадоше до знања да је сада и званично то забиљежено у мојој књижици.

          – И још нешто, драга госпођо... – глас сам обојио упозорењем, те се она окрену ка мени и више се нико није смијао. – Поред тих пола милиона, за који дан ће ми стићи још два и по милиона евра, али ја ћу промијенити банку. Волио бих видјети шта ће рећи ваши послодавци када сазнају да су због вашег понашања изгубили овако доброг комитента? Сада се она благо зацрвени и уз усиљени полусмјешак ми пружи књижицу:

          – Желите ли још нешто?

          – Да. Желим да подигнем новац – рекох аутоматски.

          – Да подигнете са вашег рачуна? Колико? – покуша она да глуми услужност, на шта ја закључих да јој је Оскар чак и за споредну улогу јако далеко.

          – Све – хладно рекох, иако сам знао да је то просто немогуће и да се подизање веће своте девизних средстава мора најавити пар дана прије.

          – Све? Зашто све? Не можете све. Подизање веће своте девизних средстава морате најавити на пар дана раније како бисмо прикупили потребне девизе.

          – Добро. Сада ћете ми сто хиљада евра претворити у конвертабилне марке и исплатити, али ја ћу свакако промијенити банку – погледах у сат и видјех како вријеме брзо протиче. – Ако можете то мало брже? – замолих.

Новчанице ставих у полупразну торбицу коју сам носио о рамену, насмијеших се и климнух главом у поздрав, дотакнувши врхом кажипрста обод шешира и без ријечи пођох ка излазу.

          Тек када сам пришао излазним вратима из банке зачух жамор који прекину тишину што је владала протеклих десетак минута.

          – Два нула за мене – поносно прошапутах.

Секретарица начелника Општине, пријатна и паметна млада жена ми се пријатељски насмијеши, поздрави ме уз питање шта желим.

          – Морао бих, сине, да разговарам са начелником, ако може одмах?

          – Погледаћу шта могу договорити. Сачекајте мало, сједите.

          Одшета до начелникове канцеларије, брзо се врати и приђе ми.

          – Начелник жели да зна о чему бисте разговарали, јер нема баш пуно слободног времена – рече ми она благим гласом са примјесом извињавања.

          – Реци му, сине, да је ријеч о изградњи позоришта за дјецу, о пројекту вриједном пет милиона евра.

          – О, то је јако лијепо. Молим вас, сачекајте мало. Вјерујем да ће сада имати времена – рече и журним корацима оде. Брзо се врати и стаде крај отворених врата уз широк и пријатељски осмијех.– Изволите, чика Мргуде, начелник вас очекује. 

          – Хвала ти, сине – рекох пролазећи крај ње, а она затвори врата.

          – Добро ми дошли, господине Митровићу, крену ми у сусрет начелник са пруженом руком за руковањем уз широк осмијех. „Широк осмијех и златан зуб“, проструји ми мислима дио Балашевићеве пјесме „Свирајте ми јесен стиже“.

– Како сте? Дуго се нисмо видјели – рече он срдачно, пошто прихватих његову руку.

          – Нисмо, господине начелниче. Не желим да вас ометам у раду – рекох сједајући на понуђену столицу.

          – Мислим да је крајње вријеме да пређемо на ти, зар не? Јако дуго се познајемо па не морамо више да се персирамо. Шта ћете... – насмија се он – шта ћеш попити? Кафица и нешто оштро, претпостављам?

          – Може и воткица – рекох.

          – Вотка, виски и двије кафе! – нареди он у интерфон пред собом, па ми се окрену уз смјешак. – Да ми пређемо на ствар. Чујем, имаш нови пројекат тежак пет милиона еврића? Гријешим ли?

          – Не гријешиш. Ево о чему се ради, Јуче сам у Сарајеву имао пословни састанак са управницима „World Children Theatre Corporation”. То ти је велика свјетска корпорација која се брине о дјечијим позориштима. Како њиховој изградњи и покретању рада, тако их прати и помаже и даље, како и  све едукативне активности на том пољу рада са дјецом.

          – Одлично. То је твој фах, ти се у то добро разумијеш. Бићеш ти нама од користи. Имаћу ја то у виду, видјећеш – он несвјесно поче да трља руке.

          – Хвала – рекох мирно.

          – Не треба да се захваљујеш. Поставићу те за аниматора културе у том позоришту. Када они долазе да се договоримо?

          – Све је већ договорено. Нема разлога да долазе.

          – Браво, тако и треба. Зашто отезати. Увијек ми је сметало оно: „Када ћемо се договорити да се договоримо о томе гдје и када да се нађемо како би се договорили о свему!“ – поче усиљено да се церека, а у очима му сијевну искра сумње пошто се ја нисам смијао. – Добро, када стиже новац?

          – Прва договорена транша је већ стигла. Уплаћено ми је основни дио новца за припреме и прве радове, а остатак долази када потпишемо уговор – рекох полако, али сам живо чекао да му видим израз лица када сазна да ту неће своје омрсити брке.

          – Како стигла? Кад стигла? Колико? – забрза он не схватајући ништа. – Како то мислиш да је теби уплаћена прва транша? Зашто теби да буде уплаћена?

          – Зато, што је то мој пројекат и зато што сам ја са њима направио договор.

          – Па добро, ти си направио пројекат и обавио разговор, али то је општа, јавна ствар, вриједна не само за наш град него и цијелу Општину, па и регију. Не можеш ти као појединац водити цијелу операцију. Признаћеш ипак је ту пуно посла за који су потребни други људи, стручнији од тебе. То мора да иде преко општине, а ја ћу, као начелник, одредити ко ће и шта радити у цијелом том подухвату.

          – Када су ме питали коме да повјере толики новац и тај јако важан пројекат, да ли Општини, некој невладиној организацији или установи, ја сам им рекао да ником од тога наведеног.

          – Како никоме, па не може се то само од себе направити?

          – И они су ме питали зашто ником од набројаних а ја сам им објаснио рекавши: Ако тај новац поклоните неком од набројаних, врло брзо ће пола пара отићи у приватне џепове, а са другом половином ће крпити неке рупе у општинском буџету или у некој од установа, уз тврдњу да је то само привремена позајмица док буду завршен пројекат позоришта, док се одреди локација у Урбанистичком заводу, па док се ријеше имовинско–правни односи, добије  грађевинска дозвола, распише тендер за извођача радова, купи материјал и сл. Затим ће након двије, три или чак четири године, локална политика рећи да је инфлација појела пола пара и да треба додатна финансијска ињекција и на крају би за пет година добили мању зграду са стотињак мјеста и ни једним запосленим. Дало би се на кориштење некој невладиној организацији, која би морала, у циљу прибављања основних средстава за режијске трошкове, као што су струја, вода, комуналије и сл. то Дјечије позориште издавати Ловачком друтву како би ту приређивао лото–вечери или томболу. Ту би се, наравно, продавало и пиће у великим количинама, пушило би се тако да би било грехота сутрадан довести дјецу да ту обављају пробе или да глуме. Те лото–вечери би бивале све чешће, а дјечије пробе и представе све рјеђе и рјеђе, док се не би сасвим угасиле. Онда би локални политичари рекли: „Ево каква су нам дјеца и какви су они који их воде: ми им направимо позориште, а они га не користе, па га сада морамо дати Ловачком друштву. Они ће га бар знати добро и паметно искористити.“

          Када сам завршио начелник је дуго шутио гледајући ме у очи покушавајући у њима открити моје намјере. Није ни погледао секретарицу док је спуштала послужење пред нас, чудећи се зашто смо тако озбиљби и шутимо.Затим одмахну главом, нагну се мало према мени и рече:

          – Много, јако много произвољних инсинуација којима се код тих странаца укаљао и име нашега града и грађане нашега града, мој јаране, јаране – покуша да се осмијехне. – Реци ми, па шта си онда договорио, да иду у други град па да тамо праве Дјечије позориште?

          – Ни та солуција није искључена. Прихватили су мој приједлог – застадох мало пијући кафицу како бих окупирао комплетну његову пажњу. – Основаћу приватно позориште за дјецу “Театар снова”, регистроваћу га, потом ћу са њима потписати уговор и средствима која добијем од њих ћу направити и водити позориште.  

          – Тај твој „Театар снова“ ће остати само у твојим сновима, бивши пријатељу мој.

          – Зашто бивши? Уосталом никада и нисмо били баш пријатељи, зар не?

          – У праву си – надмено се насмијеши. – Немамо ништа заједничко, сем неколико пријатеља. Одмах ћу дати секретарици да пронађе ту корпорацију и да остваримо контакт са њима. Рећи ћу им колики си ти, у ствари, само пуки и неуки маштар, те да ако стварно желе нешто такво да дођу и разговарају са мном.

          – И на то сам их упозорио – слагах не трепнувши. – Они су се на вријеме обавијестили и о мени и о овом граду. Увјерили су се да је успјело само оно у шта политика није имала уплетене прсте.

          – Политика? Све је политика. И ово што сада ви и ја разговарамо и то је политика – његова надменост је била већ јако видљива. – Хтјели сте демократију, ево вам демократија.

          – Далеко сте ви од демократије, господине начелниче. И то што смо се вратили на персирање вам о томе говори.

         

          – Ја сам на перту само са пријатељима, а оваквим поступцима ми нисте ни п од пријатеља, драги мој господине – затвори роковник у који је уписивао нешто на почетку нашег разговор и диже поглед. – Уколико вам не буде ишло са тим сном о позоришту за дјецу јавите се прије него протрачите сав новац. До тада нека вам је сретно са бирократијом.

         

          –  Схватио сам вашу пријетњу и у свему овом једино је била добра воткица. Довиђења – окренух се, изађох и не пруживши му руку у поздрав.

          Морам признати да нисам ни очекивао одушевљење, али ме је изненадило његово разочарење и овакав обрт ситуације. На упитан поглед секретарице слегнух раменима и одмахнух главом, а она се тужно насмијеши и махну ми у поздрав.

Три нула за мене.

ЧЕТВРТО ПОГЛАВЉЕ

РАЈА

Погледах у сат и закључих да нећу каснити на састанак са будућим радним колегама. Полако ћу одшетати тамо заобилазним путем да кроз парк у миру мало размислим о свему. Одлучих да не мијењам банку. Требао сам због службеница које су ме исмијале, али нећу због донатора да не би њима било нешто сумњиво. Дао сам им свој рачун у овој банци и нека тако за сада остане. Вјероватно ће се и њихов став према мени промијенити. Ако ништа, онда ће им моја  пријетња о могућим проблемима због свог понашања према важном комитенту увијек висити у мислима када год ме угледају на шалтеру.

          Што се начелника тиче, остало је да га сачекам дан или два. Нисмо се договорили али знам да ће ме, када га прође бијес, позвати на још један разговор или ће ми послати некога да ме убиједи да и њих укључим на неки начин у овај пројекат. Чврсто сам одлучио да никоме нећу дати ни паре мита, „подмазивати“  или слично. Показаћу да се може све завршити поштено. Никада нисам био присталица тога, и бакшиш сам давао, када сам могао, само конобарицама или љубазним трговкињама.

          Као што сам и очекивао Митар је стигао први. Стравствени риболовац и борац за правду је сједио и смјешкао се мени у поздрав. Иако млађи од мене, имао је складан брак, жену која је радила као службеница и двоје златне дјеце на факултету. Пошто је након рата, и фирма у којој је радио  приватизована и доведена до банкротства, као и осталих шест великих фирми у Гумну, једно вријеме је радио код рођака у пилани „на црно“. Убрзо је јаче повриједио руку и остао без неколико прстију тако да  више није могао наћи запослење. Није губио вољу и снагу духа захваљујући својој сложној и доброј породици. У више наврата би ми помогао око идејног рјешења и израде кулиса или маски за представу. Његови таленти и машта су неоспорни, и била би моја велика грешка да га нисам ангажовао.

         

          – Претпостављам да ћеш са објашњењем свега што треба да се објасни сачекати док се сакупе остали, па да ти испричам виц који сам малочас чуо – рече пошто смо се руковали. –  У два сата ујутро зове једна плавуша другу телефоном и вели: „Опростите молим вас да ли је то број пет, пет, пет – пет, пет, пет?“ Ова јој буновно каже: „Не, ово је петстопедесетпет – петстопедестпет.“ Прва плавуша поче да се извињава што ју је узнемирила у то доба ноћи, а ова јој вели: „Ма не, нема везе. Нисте ме ви пробудили, ионако ми је телефон звонио.“  – Слатко сам се насмијао и закључих да ми је управо добар виц требао да се опустим. Имао сам осјећај да сам све вријеме у неком грчу и да ћу негдје јако закаснити.

         

          – Не касним! По први пут у животу не касним ни минут. – Нас двојица устадосмо да поздравимо Мају, будућу секретарицу нашег позориштанца.  – То је добар знак, зар не?

         

Маја је била самохрана мајка два лијепа и паметна момка, средњошколца. Обојица су били надарени за глуму и гитару и били су, као и она, омиљени у свом друштву. Ни она није била запослена као и остали које сам ангажовао.

         

          – Раја, извините, морала сам прво да свратим до самоизбора. Мама ми јутрос рече да су опет стигли пилећи батаци, залеђени. Три марке кило. Ма то је јефтиније него џаба – причала је са одушевљењем и широко отворених својих лијепих, плавих очију. – Морала сам да их купим и однесем кући па ће их мама испржити за ручак. Момци још расту па им треба калорија, а боме и мени – насмија се кријући руком зубе. То јој је остало из времена док још није направила зубе. Ови нови су јој били јако лијепи и уопште се није дало примијетити да су вјештачки.

          – Наравно, са пуним стомаком у нове радне побједе! – избаци Митар паролу.

          – Причај, шта има? – окренула се ка мени, пошто се њему кратко насмијешила, очекујући мој одговор.

          – Нема ништа, шта има код тебе? – насмијеших се мирно.

          – Ма дај, не зезај – побуни се она. – Знаш да ме то јако интересује, видиш да нисам ни закаснила.

          – Мајо, буди стрпљива. Сачекај да дођу и остали – рече Митар, смирујући њено нестрпљење. – Не може човјек сто пута да прича исту ствар.

          – Који остали? Зар има и осталих? – гледала је час њега, час мене – Па колико ће нас то бити запослено?

          – Са мном шест укупно – рекох када ме обоје упитно погледаше.

          – Значи, чекамо још троје? – код Митра је често било истовремено и констатација и питање.

          – Не, чекамо још само двојицу, а тета Раду, која ће бити чистачица и курирка, нисам ни звао на овај први разговор.

          – И њу ћеш запослити? Јаооо, баш си срце – сажаљиво са примјесама одушевљења констатова Маја.

          – А ко су та двојица коју чекамо? – упита Митар, а Маја пожури:

          – Немој нам рећи. Чекај да погодим! ... Знам то су Вања и Балто. Јесам ли  погодила?

          – Јеси – рекох.

          – Балту знам, то је онај хакер, има жену и сина и живи горе...

          – Ма знаш и Вању, гарант. Увијек су скупа, мало крупнији, шиша се на кратко и вози...

          – Аскону. Знам – закључи Митар.

          Увијек сам волио слушати њих двоје када разговарају. Лијепо су се надопуњавали и разумјели, а никада се нису, оно дружили, него онако, при кратким сусретима пред неку представу и слично. Њих двојица уђоше заједно. Балто му је нешто објашњавао млатарујући рукама, а Вања је климао главом потврдно. Застадоше на неколико метара да Балто заврши причу, а онда нам приђоше. Изруковасмо се.

          Када конобар спусти наручено пиће и повелик овал мезе, сачеках изразе одушевљења проткане хумором и смијехом, па подигох чашу:

          – Дижем ову чашу, драги моји пријатељи и од данас сарадници, прије свега у ваше здравље и у успијех нашег пројекта, који ће, ако буде среће и памети, вјечно функционисати. Овим чином проглашавам да је управо рођено позориште за дјецу „Театар снова“ у Гумну – сачеках да спласне одушевљење, које би вјероватно трајало и дуже да није надвладала знатижеља да чују више детаља о овом пројекту. – Јуче сам у Сарајеву имао пословни састанак са управницима „World Children Theatre Corporation”. То вам је велика свјетска корпорација која се брине о дјечијим позориштима. Како њиховој изградњи и покретању рада, тако их прати и помаже и даље, тако и све едукативне активности на том пољу рада са дјецом. Тај разговор су ми организовали Њемица Грета и Ирац Мајкл.  Они, водећи организацију „EL CONDOR PASA“, у преводу „Кондоров лет“  помогли су ми прије десетак година, да покренем нашу Драмску радионицу „Талија“. Опет су ме се сјетили и опет су ми помогли.

          – Нека су живи и здрави! – рече Митар – Не могу признати да те потпуно схватам, па предлажем да наставиш, а ја ћу се већ некако уклопити.

– Примили су ме, што би рекао хер Жика, на нивоу. Кришом сам погледао око себе. Мислио сам да је сигурно скривена камера. За невјеровати.

          – Тако је свугдје у свијету, само код нас другачије. Овдје свако са сваким разговара са висине – рече Маја.

          – Ма били би и ми на нивоу уз толику лову – вели Вања.

          – Људи су вољни да уложе новац за Дјечије позориште и хтјели су са мном о томе да разговарају.

          – Прво са тобом да покупе идеју, а онда ће доћи и са општинском врхушком направити уговор – рече Митар уз благу дозу горчине.

          – Е, неће моћи ове ноћи! – рекох уз смјешак не кријући понос. – Успио сам сложити коцкице сваку на своје мјесто и то им се допало.

          – Браво, мајсторе! – рече Балто. – То сам код тебе увијек цијенио.

          – А који је новац у питању, хоће ли се исплатити труда? Живјели! – рече Митар, а ја сачеках да узме гутљај па рекох прије него га прогута:

          – Пет милиона евра.

          Као што сам и очекива, услиједио је Митров туш и опште одушевљење. Мало сачеках да се смире, па наставих.

– Радиће као перпетуум мобиле, сам ће се убудуће финансирати, и као што рекох, ако буде среће и памети и наши унуци ће имати од чега да живе.

          – Живо ме интересује како си их успио на то наговорити. Причај! – рече Вања.

– Када су ме питали у шта бих ја уложио та средства, рекох да је најбоље да направимо ново и модерно позориште за дјецу у којем би и дјеца бесплатно глумила, а и публика не би плаћала улаз. То их је одмах одушевило и сложили су такав аплауз да сам се осјећао као да сам управо добио Оскара.

– Баш лијепо– разњежи се Маја.

– Питали су ме, потом, коме да повјере тај посао, Општини, “Талији” или некој установи. Ја сам им, наравно рекао да ја не бих никоме то повјерио и да бих ја то наравно дао себи – знао сам да ће се насмијати, па наставих: – И они су се прво насмијали, а Швабо је био чак и љут.

– И не био, превалио толики пут да би чуо небулозу – рече Вања.

– Зашто би то била небулоза? – побуни се Маја.

– Не кажем ја, али они мора да су тако мислили – вадио се Вања.

– И јесу. Питали су ме зашто ником од набројаних, а ја сам им објаснио да ако не дају мени, тај посао убрзо ће пола пара отићи у приватне џепове, а са другом половином ће локални политичари развлачити двије до четири године. Потом ће рећи да је инфлација појела пола пара и тражили би још пара. На крају би за пет година преуредили неку кућу у салу са малом позорниицом и стотињак мјеста. Нико не би био запослен. Локални политичари би временом то претворили у салу за бинго или би дали некоме за кафанчугу, па би се на сва звона жалили: „Ево каква су нам дјеца и какви су они који их воде: ми им направимо позориште а они га не користе.“

– Баш тако. Грозни су! – рече љуто Маја. – Шта год да човјек покуша, они то хоће скренути на свој млин. Не подржавају ништа гдје немају личне користи. Срам их било!  

– Е, нек си им рекла! – нашали се Балто.

– Нису они криви. Душко Радовић је лијепо рекао: „Сваки народ заслужује онакву власт какву има“ – мрзовољно ће Митар.

– И? Шта је било? Како су реаговали? – упита Вања.

– Углавном су одобравали. Швабо је чак рекао да је то тачно и да је било већ таквих случајева.

– Свугдје је исто, само нама наше најтеже пада – гунђао је и даље Митар. – Него, рекао си да ће позориште радити као перпетуум мобиле? Како си то замислио?

          – Па зна се шта је перпетуум мобиле, то ти је справа која ради без икаквог погона, горива и која... – покуша Балто да му објасни, јер је увијек једва чекао да некоме објасни како ради нека справа и слично, али га Митар заустави.

          – Ма знам ја то веома добро, него, на шта се тачно мисли када се о томе говори у контексту нашег позоришта?

– И мене интересује – рече Вања.

– Два милиона ћу орочити у некој банци на годину дана, уз каматну стопу од 6% на бази године дана. Кроз годину дана када приспије камата она ће износити 120.000 евра. Када то подијелимо са дванаест,  имаћемо десет хиљада евра или двадесет хиљада КМ мјесечно, што је више него довољно за наша мјесечне финансијске потребе. Наравно, истог дана по престанку орочења ми то обновимо и тако можемо у недоглед, односно све док је евро стабилна валута. Дјеца ће имати своје позориште за које неће плаћати улазницу, ако су публика, односно за мале вриједне глумце и остале заинтересоване имаће довољно мјеста за све.

– Супер си то замислио – одобри ми Митар па настави уз смјешак. – Откуда у култури када ти је, изгледа мјесто у бизнису?

– То ми је речено и у мом граду прије тридесетак годиница – рекох, па пошто отпих мало воткице, наставих.  –  Радио сам у омладини као аниматор културе. Једанпут, имали смо нашу омладинску радну бригаду у Птују, у Словенији, и они зову да дођем са неким шареним програмом, те да им тако прикупим још бодова, па да освоје прво мјесто у смјени Акције. Лако ми је за програм када смо имали јако културно–умјетничко друштво, затим још неколико секција по школама, фирмама и слично, а било је и неколико дјевојака и момака који су свирали гитаре и лијепо пјевали, али је био проблем превоз. Сјетим се ја како ћу их надмудрити и одем код директора „Аутосаобраћаја“. Испричам му шта ми треба и велим да немамо новаца. Он ми се насмијеши па рече: „Слушај, не може џаба баш. Добићеш 40% попуста на колективну омладинску вожњу, попунићеш и овјерити објаву, то плаћа Република. Поред тога ја, као директор, могу ти дати још 20%. Ето, а осталих 40% ћеш морати платити.“ Насмијеших му се и рекох да не морам. Он диже једну обрво што ми је био знак да очекује наставак па рекох: „Ја ћу теби донијети овјерене двије објаве, као да иду два аутобуса, то је укупно 80% попуста и оних твојих 20% једнако је 100%.“ Он се мало замисли, потом се насмијеши, пружи ми руку па рече: „Откуда у култури? Теби је мјесто у бизнису?“

          – То се зове умјештост. Не каже џаба наш народ: „Ко умије њему двије!“ – рече Митар, а Вања пресијече грају.

– Вратимо се ми нашем бизнису. Шта би даље?

          – Углавном смо се договили.  Швабо ми је рекао на крају: „Имамо договор. Ваш главни рачун биће у нашој банци у Минхену, гдје ћу вам већ сутра отворити привремени рачун док не региструјете позориште. У истој банци ћете и орочити два милиона евра, а уговор о орочењу ће ићи са сутрашњим датумом. Такође ћу вам сутра уплатити на ваш рачун, у вашој банци, пет стотина хиљада евра да одмах можете кренути у регистрацију и остале послове, а када отворите рачун позоришта, тада ћу вам пребацити и преосталих милион и петсто хиљада евра. Пошто смо ми унапријед договорили да тај пројекат подржимо са пет милиона, ја ћу вам пребацити и тај пети милион, а ви га можете чувати са стране у случају пријеке потребе или нових идеја.“

          – И, јеси ли био у банци? Стиже ли лова? – дигнувши једну обрву упита увијек сумњичави Вања.

          Без коментара отворих торбицу и извукох свежњеве новца, што је изазвало експлозију задовољства. Одмах су почели сви да причају, Вања и Маја су хтјели да и дотакну новац, наздрављали су, смијали се. Ја их пустих да мало прочисте вентиле на души, који су били закрчени кокузним временима и сталном борбом за буквални останак у животу.

          – Значи, све је ту. Када ћемо почети са радом? – упита Балто, једва одвојивши очи од новца.

          – Па почели смо, зар не шефе? – насмијеши се Митар.

          – Да.  рекох – Ово је наш први радни дан. Са данашњим даном сте сви запослени у приватном позоришту за дјецу “Театар снова”.

          – Шта ће ко да ради и гдје ће нам бити та радна мјеста док не направимо позориште? – рече Маја.

          – Овако, изнајмићемо у пошти оне двије канцеларије уз цесту које су сада празне, а био је некада ту адвокат, потом и нека микрокредитна банка. То ћемо завршити Маја и ја, а вас тројица ћете отићи да купите све што је потребно за канцеларију, намјештај, тепихе, компјутере и слично. Маја ће потом отићи да види шта нам све треба за регистрацију фирме. Морамо што прије стартати, како бисмо прије зиме направили свечано отварање. Важи ли?

          – Важи! – сложно узвикнуше сви.

          – Е, сада мало о вама и вашим радним задацима  – рекох, а они се претворише у уши.  – Рекао сам им да ће сем домара сви бити углавном млади, образовани и талентовани људи, који су некада били или су још увијек глумци аматери, а да ћу по потреби накнадно и повремено ангажовати неке стручњаке, луткара и слично, али то ће бити веома ријетко – извадих мали роковник и оловку, те дадох Маји. – Ево, Мајо, овдје ћеш од сада све записивати што ти будем говорио.

          – Важи... – мало застаде збуњена, па упита – Извини, како ћемо те сада ословљавати, „директоре“ или „господине директоре“ и хоћу ли те морати персирати, бар пред гостима?

          – Па, нисам о томе размишљао, али Митар ме малочас ослови са „шефе“, па не би било лоше да то раде и остали, а о персирању нема ни говора. Сами знате да се ја не могу обраћати једном човјеку као...

          – Да их је множина! – завршише углас и уз смијех моју мисао, са којом сам им се, вјероватно, већ попео на врх главе.

          – Да, управо тако, а оно што не могу и не волим ја да радим не могу тражити ни од вас. Ни пред гостима ни када смо сами, нема персирања. Ми смо до сада били другари и такви ћемо и остати, а ја сам само први међу једнакима.

          – Си, шефе! – рече Балто.

– Дакле, домар је Митар, а он ће бити уз то још и сценограф, мајстор сцене и возач. Возиће мањи комби за набавке или минибус када будемо ишли на гостовања или фестивале. Може ли, Митре?

– Може, наравно да може – рече он па настави – Наравно, сада ћемо сви радити све што нам наредиш, без обзира да ли то пада у наш опис радног мјеста, зар не?

– Да – рекох – Управо тако, али и касније када наше позориште проради, нећемо се баш моћи чврсто држати тога што пише у систематизацији радних мјеста, него ћемо морати да ускачемо и помажемо другима како би се на вријеме и квалитетно обавили задаци који се морају обавити. Маја ће бити особа која ће обављати послове техничког секретара, а биће истовремено костимограф, шминкер и власуљар. Вања ће бити задужен за послове интеданта, магационера, гардеробера и реквизитера, а биће по потреби и возач мањег комбија у случају потребе за оба возила. Затим, Балто ће бити мајстор за свјетлосне, тонске и видео ефекте, те маркетинг и компјутерске послове као што су креација и израда плаката, позивница, афиша и слично. На последњем мјесту је тета Рада. Биће чистачица која је истовремено и курирка, кафе кухарица, а биће задужена такође да  на паузама пробе или представе актерима послужи сокове, топле напитке и грицкалице или објед. Са њом још нисам разговарао, али вјерујем да ће радо прихватити.

– Ма хоће, јадница, наравно да хоће – рече разњежено Маја и дода.  Баш си срце што си јој дао прилику да заради како би могла исхранити оно двоје преслатких анђелчића.

– А сада оно што вас, можда чак и највише интересује, плате – рекох уз смјешак, а они се умирише. – Личне дохотке и топли оброк ће вам се обрачунавати и исплаћивати почев од данашњег дана по Закону о раду, односно по Колективном уговору за позоришта. Дакле, пошто смо сви средња стручна спрема, имаћемо сви исту плату с тим што ћу ја имати плус 20% на функцију, што је, такође, по Закону. Има у том Колективном уговору до детаља разрађени коефицјенти за свако радно мјесто, али пошто ћете ви обављати више различитих послова истовремено, мислим да је најбоље да за све одредимо најбољи коефицијент за средњу стручну спрему и да по томе вршимо обрачун личних доходака, наравно морам ипак консултовати неког ко добро познаје Закон и његову примјену у пракси. Да ли се слажете са свим овим што сам рекао? – Сви су почели да одобравају, али ја озбиљним гласом наставих – Ко је за нека дигне руку? – Прво су се насмијали мислећи да се шалим, а када видјеше да сам и даље озбиљан сви истовремено дигоше по руку, а Маја диже обе руке – Зашто двије руке, Мајо?

– Па ова је, шефе, за тета Раду, да јој не пишем први дан рада да је одсутна с посла – рече она уз смјешак.

– Морамо и шихтерицу набавити – сјети се Митар.

– Мислиш хефтерицу? – исправи га Маја.

– Па добро, морамо и хефтерицу и свашта још од тог канцеларијског прибора и материјала, али и шихтерицу. Знаш ли шта је шихтерица? – упита Митар.

– Шихтерица? Немам појма. Шта је то?

– Зна ли ко од вас? – знатижељно нас погледа Митар, а у гласу и у погледу је било мало тајанствености и тријумфа. 

– Шта? – трже се Балто као да га је неко пробудио, што изазва смијех свих нас.

– Шта је то шихтерица? – стрпљиво и лагано уживајући у тренутној ситуацији понови Митар.

– Немам појма. Да је „шахтерица“, то би вјероватно била нека справа за лагано отварање тешких шахтова, али ово стварно не знам –  рече Балто.

– Знаш ли ти? – упита ме Вања.

– Наравно да зна, стари је он канцеларијски пацов – насмијеши се Митар.

– Знаш ли? – понови питање Вања, гледајући ме са смјешком.

– Шихтерица је једна мала специјална књижица са рубрикама и колонама у које се уписује колико је и када који радник радио – рекох узвративши му смјешак, јер сам био сигуран да је мислио да не знам ни ја.

Наручили смо још једну туру пића, разговарали о свему и договарали се о пословима који нас очекују. Када смо појели мезу и попили пиће, рекох им:

– Наша прва пауза је готова, а сада сви за својим пословима. Мајо, ти и ја идемо до управника поште. Идемо! Платих рачун, који Маја преузе и стави га у свој роковник и одложи у ташну. Волим када су људи самоиницијативни.

ПЕТО ПОГЛАВЉЕ

ЧЕТА МАЛА АЛИ ОДАБРАНА

          Понедељак је освануо сунчан и лијеп са благим дашком вјетра са оближњих планина. Тај вјетар је доносио и мирис снијега, али смо сви вјеровали да је са зимом коначно готово. Прољеће је календарски већ почело прије десетак дана, али се зима мало одужила. Баш лијепо годишње доба за почетак, као што је и понедељак, а ту је још и број 21, мој омиљени број који ме свуда прати и углавном ми лијепе ствари доноси. Када сам ушао у канцеларију видио сам да је Маја на великом и лијепом зидном календару, са мотивима природе и панорамом Гумна, већ црвеним маркером заокружила данашњи датум, 21. април. Сви су већ били стигли. Маја и Балто су сједили за својим компјутерима, Митар и Вања у фотељама иза салонског стола, а тета Рада је кухала кафу. Када ме видје остави све и крену ми у сусрет са великим топлим осмијехом и раширених руку у загрљај.

          – Хвала ти, добри мој комшија. До неба ти хвала за овај посао!“ –  заплака од среће. – Нека ти Бог добрим здрављем плати!

          Никада нисам умио примати поклоне, ријечи захвалности или похвале. У таквим ситуацијама се изгубим као дијете пред сластичарном. Из те ситуације ме извуче Маја.

          – Предлажем, шефе, да док чекамо кафицу, потпишеш ове папире како бисмо Вања и ја отишли да региструјемо фирму, отворимо рачун у банци и дамо да се направи наш печат. Балто је већ направио идејно рјешење печата, меморандума, логотип и натпис на вратима, а урадиће нам свима и визитке. Треба само да видиш и аминујеш –  изговори у рафалу Маја и дода ми фасциклу са свим папирима  и крену испред мене у моју канцеларију. – А најважнији папир је депоновање потписа. Без тога нема ни рачуна ни лове.

          На улазу у канцеларију окренух се осталима и слегнух раменима насмијешивши се у знак извињења. У канцеларији није било пуно намјештаја. Велики радни сто са компјутером, мали салонски окрогли сто са три полуфотеље и у углу мала и уска витрина. У углу до великог прозора, који је био закривен прелијепим плавкастим завјесама, стајала је велика земљана саксија са огромним фикусом. Лустер се састојао од три мале лампе, рефлекторке, да присутне асоцирају на прољеће, а на поду  велики плавкасти тепих који је заузимао ¾ просторије. Фотеља је била удобна, кожна, на окретање, и са још неколико операција. Пошто нисам био док су усељавали и сређивали кацеларију, био сам јако и пријатно изненађен. Све је купљено у Робној кући и стало је на једну фактуру коју ми прву спусти на сто Маја и рече:

          – Знају да смо фирма у оснивању па ће сачекати пар дана док не отворимо наш жиро- рачун.

          –  Лијепо од њих. Не заборави, први вирман иде њима.

          –  Си шефе! –  насмијеши се Маја.

          Док сам потписивао тону папира на врата провири тета Рада и упита ме уз велику дозу извињавања:

          – Хоћете ли да вам ту донесем кафе?

          – Хвала. Попићемо тамо сви скупа и тако ћемо свако јутро – рекох, а она изађе затворивши врата за собом.

          Након потписивања, погледах цртеже које ми је припремио Балто. Били су фантастични тако да ни једне једине замјерке нисам имао. Рекох да је супер, као што је и било. Увијек ми је јако сметало, и мрзио сам када ми мој претпостављени одличну идеју окрњи својим глупим захтјевом да нешто промијеним, само због тога што је сматрао да он мора нешто промијенити како би се знало ко је претпостављени, а ко радник, послушник. Увијек ме је то подсјећало на ситуацију када гледам на тв-у полагање вијенаца на споменике: два војника или омладина цијелим путем носи вијенац, спусте га и наслоне на споменик, а онај у чије име се то ради само приђе па мало овлаш, као поправи траке са текстом на вијенцу. Зашто лијепо није само стао испред вијенца и минутом ћутње одао пошту и готово? 

          –  Супер сте ово средили – рекох пијуцкајући кафицу. – Јесте да кошта, али ако, исплати се. Мора да се види у старту да смо озбиљна фирма и да смо одлучни да посао квалитетно завршимо.

          – Може ли, шефе, и једна воткица уз кафу?  – насмијеши се Маја. – Знам да то волиш, а купили смо и нешто пића да имаш чиме послужити своје госте.

          – Може, може, наравно да може – рекох уз смјешак на шта се и остали насмијаше. – Послужи и остале, наравно ко хоће и ко шта смије.

           

          – Значи, допада ти се оно што сам нам направио? – питао је Балто, па настави пошто му ја климнух главом. – Значи, могу ово да ставим на врата? – Подиже малу пластичну плочу димензија 40x20 цм. На свијетлоплавој подлози, тамноплавим је био урађен наш логотип, а истом бојом написано:

ДЈЕЧИЈЕ ПОЗОРИШТЕ “ТЕАТАР СНОВА”

– Дирекција –

          Сви смо били одушевљени, а Балто се поносно смјешкао. Знао је да волим плаву боју па је то тако и направио. Погледах око себе и закључих да је скоро све у плавим тоновима, чак и намјештај али благо, некако ненаметљиво.

          Маја нам је насула пиће. Договарао сам са њима детаље задатака. Пажљиво су слушали и нису ми упадали у ријеч јер су знали да ме то нервира. Већ сам у годинама када мисао лако збрише у пола реченице, кадкада и у неповрат. Дуго, предуго сам чекао овакве тренутке када ћу моћи полако да кажем све шта мислим. Када сретнете особу која пребрзо прича, знајте да је то неко ко је одрастао у великој породици. Неко ко се читав живот борио да дође до ријечи и да не би био прекинут у излагању, говорио је што је брже могао, па му је то остало за читав живот навика.

          – Балто, теби је сада приоритетни задатак да на интернету пронађеш најбоље и најповољније фирме које се баве пројектовањем и изградњом великих објеката, позоришта и слично, по систему кључ у руке – рекох Балти, а он одмах устајући сркну кафицу на брзака, узе своје пиво и однесе до свог стола и поче типкати по тастатури. – Не мора се то односити на наше земље или на Европу. Тражи по цијелом свијету.  

          – Зар не би морали расписати тендер? Мислим да то Закон налаже? – упита Митар.

          – Мислим да се то односи само на јавне установе, а не на приватнике. Својим новцем могу ангажовати кога хоћу, зар не? – рекох.   

          – Логично – констатова Митар.

          – Хоћемо ли ми? – рече Маја гледајући у Вању, а већ је држала фасциклу са актима под мишком.  

          – Да, да, дааа! – рече Вања устајући и сакупљајући своје кључеве, цигарете и упаљач.

          – Шефе, одосмо ми да предамо ово за регистрацију фирме, а онда ћемо до књижаре да купимо још неке ситнице и до поште да их мало пожуримо са прикључком телефона и интернета. За сада користимо њихов интернет, наравно то су нам одобрили – рече Маја.

          – Сретно вам било! – рекох.

          – Ако ти тета Рада није више потребна да и њу успут одбацимо до куће? – молећиво ме погледа Маја.

          – Ма нема потребе – правдајући се рече тета Рада. – Могу ја остати колико треба.

          – Маја је у праву. Идите ви сада па нам дођите опет ујутро. Поподне ће нам каву скухати Маја. Не брините, зна и она да куха кафу. Истина, њена кафа није као ваша, али се може пити – нашалих се а они одоше.

          – Имаш ли за мене какав задатак? – рече Митар.

          – Немам, за сада. Искрснуће већ нешто – рекох уз смјешак.

          – Раније се дуго чекало на регистрацију приватне фирме или слично, чак  и по неколико  дана – нагну се Митар према мени. – Чак се морало мало и подмазати. Сада све то иде пуно брже. За дан- два ћеш имати фирму гланц нову!

          – Ми ћемо имати – рекох уз смјешак. – Никада немој заборавити да је то наше. Не моје него наше.

          – То ме подсјети на један виц– рече Митар и већ поче да се смије вицу благо одмахујући главом. – Вели муж жени: „Упали ми телевизор.“ Жена се одмах побуни: „Како упали ми? Ваљда упали нам? То је наш телевизор.“ Муж је погледа па рече: „Добро, душо упали нам наш телевизор и донеси нам наше панталоне да се пресвучем.“

          – Схватио сам поруку – рекох уз смијех. – Одох у нашу канцеларију.

          – О којој се суми ради за тај пројекат? – упита Балто.

          – Па не мора баш џаба, али да не буде ни прескупо – рекох. – Извуци ти све на које наиђеш па ћемо размотрити.

          Сједох за свој радни сто и мало му се више посветих. Био је велики са по два реда од по четири ладице са страна, а морао сам се нагнути да бих дохвато ивицу стола. Такав сам сличан имао у свом граду некада давно, само није био нов као овај, али је и он био од пуног дрвета. Не разумијем се пуно у то али мислим да је овај био од ораховине и лијепо је мирисао. Мени су купили лап–топ и на тај начин избјегли гомилу каблова и којекаквих прикључака, који су ми увијек сметали. Све више сам наилазио на доказе њихове пажње према мени. Угађали су ми, али су то покушавали и прикрити да не бих схватао као њихово улизивање, него просту захвалност. Набавили су ми и праву правцату тинтарницу са бочицама плаве и црвене тинте и држало и перо како се некада давно писало. Ту је био и кожни рам за слику, у који ја сам треба да ставим фотку, неке мени драге особе, и велики дугуљасти телефон какав су имали Маја и Балто. Вјероватно су набавили још неколико таквих и оставили их упаковане док нам не проради позориштанце. То је мала телефонска централа гдје смо могли појединачно или сви одједном бити у контакту (конференцијски), а да не трошимо телефонске инпулсе. Дигох слушалицу у жељи да провјерим како то функционише, а онда је брзо спустих бојећи се да ме ко не види; сјетих се да нису још прикључени.

          Отварао сам ладице једну за другом. Наравно, знао сам да су празне, али сам хтио видјети како клизе и да не запињу. Мисли ми се брзином свјетлости вратише тридесетак година назад, у најсретније доба мога предугачког живота. Жена и ја смо мудро ,од стана који је поред предсобља и малог купатила, имао још три просторије, начинили стан достојан човјека и његове породице. У првој просторији смо, у сами угао поред врата, смјестили кухињу: шпорет (пола плин, пола струја), фрижидер, судопер те висеће и друге кухињске елементе, а уза зид код улаза у ту просторију смо ставили малу модерну витрину боје труле вишње, која је била сва у тонираном стаклу. Уз стражњу страну кухињског елемента био је наслоњен тросјед и ту је почињала дневна соба, која је поред тог тросједа имала још двосјед, фотељу, столић, табуре и комоду на којој је био телевизор. У углу до прозора прекривеног тешким дуплим завјесама, била је висока ноћна лампа. Жена је од неких боба нанизаних на конац направила неку врсту завјесе, и тако и визуелно одвојила дневни боравак од кухиње.

          Од слиједеће просторије смо исто тако направили двије: у првом дијелу, до врата смо ставили дјечије кревете на спрат, а уз супротни зид витрину за дјечије ствари. У дну кревета је био шифоњер наслоњен стражњом страном, тачније окренут ка другом дијелу те просторије – нашој спаваћој соби, у којој су се, поред великог брачног кревета налазили наткасни са стоним лампама. Дјечија и спаваћа соба су биле раздвојене великим платненим, прозирним, али не и провидним параваном, тако да је у дјечијој соби било довољно дневне свјетлости која је долазила кроз велики прозор спаваће собе.

          Трећа просторија је била и најинтересантнија. Иако знатно мања од двије предходне, била је функционално искориштена: Уз десни зид је била витрина слична оној у кухињи, а испред ње је био трпезаријски сто са шест столица, с тим што је крајња столица (на челу стола), истовремено била и столица за мојим радним столом (само је окренем за 180°), који се налазио у десном углу уз зид насупрот витрини. Уза зид на улазним вратима у собу су биле двије велике старе дрвене сталаже пуне књига. Те сталаже сам добио као први хонорар за режију комедије „Доживљаји Николетине Бурсаћа“ са драмском секцијом средње школе, за коју сам урадио и драматизацију. Директор је био толико одушевљен мојим радом тако да ме је питао како желим да ме награди за тај „подвиг“ (како га је сам назвао), а ја сам зажелио баш те сталаже, јер су тих дана у школској библиотеци металним, замјењивали ове дрвене сталаже. Протезале су се скроз до зида, а између сталаже и мог радног стола био је женин велики сто за цртање техничких цртежа, јер је она ванредно студирала машинство.

          Једне вечери, замоли ме она да јој правим друштво у радној соби јер мора да до ујутро заврши цртеж.

          – Одлично! – рекох. – Баш и ја морам написати нову комедију. Навалише на мене данас глумци са питањима када ћемо почети са пробама нове представе и ја им рекох да је проба сутра увече.

          – Сутра?! – зачуди се жена. – Па хоћеш ли стићи прекуцати представу на матрице?

          Тада је фотокопирање било јако скупо и ријетко се могло наћи да ти неко нешто ископира, неки докуменат или слично, а камоли текст позоришне представе у десетак примјерака. Текстове или материјал за скупштину, скрипте и слично, прекуцавали смо на матрице писачима машинама без траке за куцање. Матрица је направљена од јако танког папира па би машина, у ствари, слово пробила кроз матрицу. Тако, када би се матрица ставила на шапирограф боја би пролазила кроз те пробијене дијелове матрице па би остављали отисак на папиру баш у облику откуцаних слова. Прекуцавање је ишло јако споро јер се морало пазити да се не погријешии у куцању. У случају да би нека грешка ипак промакла, онда бисмо са коректурним лаком, фактички навукли танак слој лака преко пробијеног слова, па када се оно осуши могли бисмо преко тога откуцати исправно слово. Мука жива.

          – Нећу ја, жено, прекуцавати драмски текст, писаћу га директно на матрицу – рекох. – Имам већ нешто у глави, остало ће доћи само по себи. Него, де ти нама нацијепај велики овал мезе, скувај ракије и пуно кафе па ћемо ми, лијепо, до зоре све завршити.

– Важи – рече она насмијешивши се, а када се смијешила то је чинила цијелим лицем и очима, нека је свијетлост избијала из очију па ми је била прелијепа. 

– Прексиноћ, када сам био дежурни у Мјесној заједници у оквиру ове вјежбе Цивилне заштите...

– Је л' то оно: „Пажња! Пажња! Вјежба Цивилне заштите под називом „Ништа нас не смије изненадити“ одгађа се због кише!“ – смјешкала се и даље.

– Да, то – смијао сам се и ја. – Мислио сам да ћу бити сам у канцеларији па сам почео писати нову представу „Хинђубис“. Неколико минута послије дође онај стари Перо, шумар у пензији. Мало смо попричали, и он када видје да ћу ја да пишем и да му нећу моћи посветити пуно времена, извади укрштеницу и поче попуњавати. Наравно, мој главни лик је добио по њему име: Перо. Зваће се Петар Петровић Перо.

– Не бих се ја са тим зезала – вели она.

– Зашто? Какво зезање?

– Ма, прозиваће те они из Комитета. Рећи ће ти да се зезаш са Његошем.

– Ма каквим Његошем, душо, знаш ли ти колико на свијету има људи који се зову Петар Петровић?   

– Али, један је Његош.

– „Ћуд је женска смијешна работа!

Не зна жена ко је какве вјере;

стотину ће промијенит вјерах

да учини што јој срце жуди.“ – рекох ја по црногорски.

– Боља ми је његова она: „Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га, ал зубе поломи!“ – оде жена да припреми наручено, а ја сједох за машину и из ладице извадих оне двије странице, тачније прву појаву моје нове комедије.

Писање је ишло прилично добро јер сам био расположен и инспирисан разним малверзацијама које су се гомилале у граду. Наравно, био сам обазрив да не  одам које име и слично. Како бих коју појаву завршио прочитао бих јој. Њен смијех и расположење, те нестрпљење да чује наставак, били су ми гарант да сам на путу да направим добру комедију. Исто тако, како се лагано празнио бокал куване ракије и нестајали са овала најинтересантнији експонати (пршута и мортадела), комедија је била све интересантнија. Негдје пред крај, када је кулминација била на прагу, жена ме упита:

– Све хоћу да те питам, а ево још се у тексту до сада не помиње. Шта је стварно хинђубис, шта значи та ријеч? Знам оно наше народно значење: нешто збркано, смушено, али шта стварно значи?

Таман сам био дошао до мјеста које треба да мало „спусти“ атмосферу, да је смири како би оно што слиједи имало јачи ефекат, што би народ рекао „затишје пред буру“, па ми је то њено питање дало рјешење. Брзо укуцах те њене ријечи мало их преформулишући, као да Перу пита његова драга, а потом написах и његов одговор. Потом га прочитах, како би то Перо говорио, извјештачено, важно:

– Па знате, је л', овај, то вам је наша стара изворна кованица, састављена из више ријечи, што би у преводу значило отприлике овако: ХИН, што значи нешто хиндуски илити индијски, ЂУ је скраћеница  од ђускати или играти, а рјечица БИС значи још или опет. Дакле ријеч ХИНЂУБИС је старо индијско коло попут наше „Треске“.

– Ти си луд, маме ми! Јој, то је супер! – насмија се она, а ја то одмах укуцах као да су ријечи Мериме, Перине дјевојке и кренух ка кулминацији. Након десетак минута  извадих последњу матрицу из машине, сложих их све у кутије, свих 42 и одахнух.

– Ето, готово – рекох и навалих на мезу, кувану ракију и кафу. Тада сконтах да све вријеме нисам запалио ни једну цигарету, па се насмијеших припаљујући један лијеп „ЛД“ – Замисли, душо, на вратима Дома здравља паролу: „Ако желите да баците пушење, почните да пишете комедије!“

Заједно смо се смијали томе. Избацивао сам још неколико досјетки, једну за другом. Њен смијех ми и сада звони у ушима и јасно у мислима видим њен драги лик иако није са мном већ више од четврт вијека. Неке се ствари не могу избрисати из сјећања на вијеке вјекова.

ШЕСТО ПОГЛАВЉЕ

НИКО К'О ЈАПАНАЦ

          Из успомена ме ишчупа куцање на вратима, потом уђе Балто носећи неколико тек испринтаних цртежа. Док је прилазио и говорио, ја видјех да су у питању пројекти и одмах сам знао о чему се ради. То ме подсјети на оно кад Лала каже: „Чим сам ушао у шталу, па вид'о и краву и теле, ја сам ома знао да се крава отелила!“

          – Шефе, нико ко Јапанци. Као да су знали шта нама треба. Ово је супер и мислим да ћеш се и ти сложити.

          Стави пред мене те цртеже и прође мени иза леђа да преко мога рамена може показивати и коментарисати. Тада уђе и Митар, бојажљиво покуцавши на отворена врата.

          – Смије ли се? Сметам ли?

          – Ма, дај, Митре, како ти можеш сметати? Приђи да заједно ово погледамо. Боље је када нас је више у разматрању планова, зар не?

– Заједно смо скупа, што би рекао Ковачевић! – добаци Балто.

          – Слажем се – рече Митар па упита показујући на цигарету која му се димила у руци – Морам ли изаћи и угасити је или...?

– Ма пуши слободно, дохвати само пепељару – показах руком на мали округли сто, па погледах у Балту. – Говори.

– То ти је најпознатија јапанска Корпорација за изградњу позоришта "Мисубиши" или на јапанском Гекијō но кенсетсу но таме кабусхикигаисха, "Мисубиши".

– Како, како? – рекох, а обојица се насмијаше.

– Гекијō но кенсетсу но таме кабусхикигаисха, "Мисубиши".

– Одкада ти знаш јапански? – рече Митар па погледа у мене. – Он ти је махер за све, не само за компјутере. То мајка више не рађа. 

          – Ко каже да знам? – са смјешком га погледа Балто. – Имаш у компјутеру могућност да ти се преведе и да прочита за тебе. Довољно је да ми два-три пута прочита једну фразу и ја је научим.

  

– Ово си, видим, већ превео – рекох док сам разгледао фантастични пројекат пред собом. – Мали, али функционални. Гледајте, ово је улаз у позориште. Зашто оволико степеница, дуж цијеле предње стране?

– Толики ће бити пад пода од улаза према позорници. Видиш, у истој су висини прилаз степеницама и крај сале – Митар мало застаде, па настави – Има тачно 200 мјеста са балконом и ложама. Доста.

– Доста, наравно – рекох. – Шест ложа са по четири сједишта.

– Да, а видиш, има мјеста да се унесу и помоћна сједишта – рече Балто па настави показујући на улазни хол. – Сасвим довољно мјеста за све. Видиш, овдје је билетарница, овдје гардероба и овде двоја врата за улаз. Ваљда ако буде гужве да можемо...

– Не – рекох показујући – Ово је улаз за балкон и ложе, видиш ходник води до степеница.

– А какве су ово, онда степенице поред билетарнице? – упита Митар, а Балто му појасни.

– Оне воде на спрат до службених просторија - до канцеларија.

– Гдје су планови тога? – рекох листајући папире на столу. – Интересује ме то, али ме више интересује каква и колика је позорница?

– Ево га – рече Балто пружајући ми један лист, а Митар узе други и сједе у полу-фотељу за малим округлим столом.

Разгледао сам оба цртежа. Први је представљао уске степенице које су излазиле на спрат одмах крај WC–а у мало предсобље, које је представљало пријемну канцеларију или собу за одмор, била су два ниска стола и неколико такође ниских фотеља, затим комода са тв пријемником. Из те просторије водила су двоја врата за канцеларије. У већој су била предвиђена три радна стола, а у мањој само један.

Други цртеж је представљао позорницу са свим могућим уређајима и помагалима. У углу, тик уз завјесу се налазио режисерски сто и двије столице, за режисера и техничког оператера. Било је све на дугме. Све жива електроника, али ми се допадало да су цугови имали и класичне конопце са теговима. Такође су и завјесе имале и мануелну опцију. Средишњи дио позорнице се могао, притиском на једно дугме, окренути за 180°, а било је мноштво рефлектора и из сале и на позорници, а било је и класичних суфита на цуговима. Просцениј је био прилично низак, 60 цм од пода и на свега два метра од првог реда. Протезао се од степеница које су са страна водиле на позорницу и три метра у дубину гдје је почињала позорница,  уздигнута свега тридесет центиметара од просценија.

Отрага, иза хоризонт- платна, су се налазиле двије шминкарнице и два WC–а. Испод позорнице и шминкарница налазиле су се гаража и радионице.  Једном ријечју био сам одушевљен.

– Слушајте шта пише за архитекту – рече Митар и поче да чита. – „Јапански архитекта Тојо Ито добио је Прицкерову награду за 2013., признање које се често назива Нобелом за архитектуру, објавио је Прицкеров жири у Лос Анђелесу.

Итове грађевине, међу којима су и библиотеке, позоришта и стамбене зграде, награђене су због њихове флуидне лепоте и равнотеже између физичког и виртуелног света, наводи се у образложењу жирија, у коме је ове године био и судија Врховног суда САД Стивен Брајер.

Брајер је у саопштењу навео да је Итова архитектура “унапредила квалитет и јавних и приватних простора”, и да је “инспирисао многе архитекте, критичаре и љубитеље уметности”.

– И заслужио ју је, на часну ријеч – рекох и погледах у Балту. – И, колико ће нас коштати ово задовољство?

– Немам појма – слегну раменима. – Сазнаћемо.

– Сазнај. Упути им званичан допис на меморандуму, питај за цијене. Видим да је у питању систем „кључ у руке“. Нека нам пошаљу попис свих радова и ствари које ће бити инсталиране... ма знаш већ како. Не заборави да видиш са њима начин плаћања и рок завршетка послова од потписа уговора – рекох па устадох од стола. Док је Балто излазио, ја сједох за округли сто код Митра. – Е, сада нам, пријатељу мој, преостаје да нађемо лијепо мјесто за изградњу нашег позориштанца, да добијемо дозволу од Завода за урбанизам и грађевинску дозволу. Е, ту почињу проблеми.

– Морамо наћи нешто што је приватно и од власника откупити јер ти државну имовину неће хтјети продати – вели мудри Митар.

– Зато сам, пријатељу мој драги и сјео овдје до тебе, ти нам ту најбоље можеш помоћи. Ти знаш све људе у граду, бар оне старосједиоце. Знаш чије је шта и шта је државно, а шта не.

– Има неколико занимљивих локација, а колико могу сконтати из овог пројекта, не треба ни да буде нека велика површина. Нешто око шест стотина квадратних метара, ако нећемо правити овај паркинг – рече ми Митар и погледа ме у очи. – Ја не бих правио паркинг. То је позориште за дјецу. Ако направимо паркинг ту ће се паркирати сви они који немају везе са позориштем, они који немају гдје друго паркирати своја возила.

– У праву си, нећемо правити паркинг, а за наша возила имамо гаражу.

– Добро, пронаћи ћу ја већ нешто. Морам се распитати. Реци ми, шефе, које су моје компетенције приликом разговора? Смијем ли се погађати или да то оставим за тебе?

– Имаш све компетенције, ја ћу само потписати уговор. Али прије него купиш волио бих знати о којој се локацији ради.

– То се подразумијева – сложи се са мном Митар.

          Дохватих флашу и чаше па сам нам насуо по једну воткицу, такозвану чашицу разгговора.

          – Видим, волиш воткицу – рече Митар па настави. – Је ли дуго то твоје пиће? Ја више волим домаћу шљиву.

          – Мени је чир на стомаку увијек бирао пиће. Било је сезона „баделовке“, „стомаклије“, „влахова“ и тако даље али, ево, вотка се најдуже задржала. Живио.

          – Увијек сам волио попити чашицу- двије, али се никада нисам опијао.

– Ја сам, богами, знао и одцугати и отфештати са друштвом, али нисам себи никада дозволио да заспем за столом или под столом – насмијасмо се тој досјетки. – Нити ме је ко икада водио кући. Имао сам неки пловак у грлу или у мозгу, како ли већ, који ми је давао знак када је доста.

– Самоконтрола? Нека врста самоконтроле?

– Да – рекох. –У мом граду је био неки весели Перо који је у младости знао пуно попити. Причао ми је да је толико волио пити лозу да му се знало десити да се у неко доба ноћи врати из кафане пијан к'о змај, али му није било доста, него сједне у кухињу, наспе у тањир лозу, удроби и поједе. То му је било умјесто супе.

– Е, свашта сам чуо али то не – кроз смијех рече Митар.

          – Од њега сам, такође, чуо за оно шта значи када те сврби лијеви длан.

         

– Лијеви? То значи да ћеш добити паре.

– Е, не. Он вели: Када ти неко даје паре, ти пружиш десни длан, а када некоме дајеш паре, држиш их на лијевом длану а десном му одбројаваш. Дакле, по тези тог веселог Пере је супротно од нога што смо раније знали – рекох.

          – Ма, ја се радујем када ме сврби било који длан. Ако ћу давати неком паре значи да ћу их прво морати имати, зар не? Е, пошто већ дуго немам новаца мораћу прво добити да би их некоме дао.

Насмијах се на ту теорију. Био ми је драг тај човјек. Мудар, јасан, искрен и поштен. Разговарали смо још извјесно вријеме, а онда Митар оде у потрагу за погодним плацем за наш „Театар снова“.  Одох до Балте да видим докле је стигао са послом. Сједио је за компјутером и брзином свјетлости куцкао по тастатури. Читав живот сам умио куцати на машини. Тачније од своје 15–те године, када сам на братовој машини писао пјесме, пјесмице и приче. У 20–тој, он, тај мој брат, када су сви почели да хвале моје писање,  није ме хвалио, него ми је купио писаћу машину. То ми је било најбоље и најљепше признање. Али никада нисам брзо куцао него полако са два прста. Кажу да ако једном научиш куцати са два прста по тастатури, никада више нећеш моћи увјежбати куцати са свих десет прстију, такозвано „слијепо куцање“, јер је већ у теби изграђен тај стечени рефлекс.

Балто је истраживао по интернету о многим битним стварима везаним за позориште. Шминка, костими, свјетлосни и тонски ефекти и слично. Свиђала ми се његова истрајност и педантност. Све што је нашао интересантно он је линк тога копирао у посебан фајл, како не би касније поново лутао. Док смо разговарали о некој посебној позоришној расвјети зазвони телефон и ми се погледасмо. Значи, Маја је обавила тај дио посла.

– Јави се – рекох – па ако су општинари, реци да сам трентно заузет и нека се јаве касније. – Балто ми намигну и подиже слушалицу.

– Позориште „Театар снова“, изволите – рече службеним гласом. Једно вријеме је слушао, а онда истим гласом рече. – У реду, обавијестићу директора касније о томе. Сада је код њега нека делегација из Јапана, па када они оду ја ћу га информисати о вашем позиву. Довиђења.

Спусти слушалицу па се насмијеши. – Секретарица господина начелника ти поручује да те начелник позива да одмах дођеш на разговор о пројекту „Дјечије позориште“.

– Добро ти је то са делегацијом из Јапана. Сада ће себи начелник ухо да грицка од једа.

Смијали смо се. – Е, а када се поново јави, а то ће бити за отприлике петнаестак минута, реци му да имам исувише много посла и да очекујем још једну делегацију, овај пут из...

– Из Беча! – досјети се он.

– Да, из Беча, па ако жели да тај разговор обавимо данас нека дође до мене, а  ако не, нека га остави до ујутро. Како ли су само сазнали наш број?

– Ма његова секретарица Драга је царица. Начелници и странке се смјењују она остаје и феноменално обавља свој посао. Вјероватно је она звала пошту па су јој дали број.

– Стварно је мило и вриједно дијете та Драга. Ни нашој Маји не фали ништа. И она ће бити јако добра секретарица – рекох и баш тада, као у тв сапуницама, помислих, улазе Маја и Вања. – „Lupus in fabula!“ – узвикнух ја насмијан због поређења. – Знамо да сте нам прикључили халофон. Шта сте још лијепога урадили?

– Предала сам захтјев за регистрацију фирме и покуповала неке канцеларијске потрепштине – рече Мила стављајући кесе на свој сто.

– Мислим да ће вам се мој учинак више допасти – рече Вања стављајући кесе на салонски сто. – Ја сам нам купио у грилу печену пилетину за доручак.

– Који доручак, већ је скоро пола два? – побуни се Балто.

– Јој, ја не смијем ништа јести и овако сам се удебљала – пожали се Маја.

– Уопште, Мајо, ниси дебела. Него, 'ајде, зврцни и Митра па да заједно једемо – рекох а телефон зазвони. Балто и ја погледасмо у сат и насмијешисмо се. Прошло је тачно петнаест минута откако су звали из Општине. Маја подиже слушалицу.

– Позориште „Театар снова“, изволите.

Слушала је једно вријеме гледајући у мене.

– Јој, Драга, ја ти појма немам, управо сам ушла у канцеларију, сачекај да провјерим – поклопи руком слушалицу па поче говорити. – Драга, секретарица...

– Знам! – прекинух је и руком јој показах да престане говорити, па јој рекох: – Реци јој да је састанак са Јапанцима управо завршио, али да имам исувише много посла и да очекујем још једну делегацију, овај пут из Беча, па ако начелник жели да тај разговор обавимо данас нека дође до мене, а  ако не, нека га остави до ујутро.  

– Еј, Драга. Сада сам разговарала са директором. Јапанци су отишли, али он има исувише много посла и очекује још једну делегацију, овај пут из Беча, па ако начелник жели да тај разговор обаве данас нека дође до њега, а  ако не, нека га остави до ујутро.

Слушала је једно вријеме, а онда поклопи слушалицу и вели ми:  – Отишла је до начелника у канцеларију и рекла ми да сачекам да не мора опет звати. Поново врати слушалицу на ухо и по изразу њеног луца сам схватио да слуша шта јој Драга говори. – Добро, пренијећу му. Сачекај. Нас двије к'о два телефона, умјесто да њих двојица разговарају... Јесте, сачекај. – Поново покри слушалицу и рече ми: – Начелник ти је поручио да се нацрташ код њега у осам ујутро.

– Реци јој да му каже да ја не знам цртати и да се нећу нацртати. Тај неозбиљан његов захтјев ћу овај пут схватити као љубазан позив и да ћу доћи тачно у десет.

– Али тада им је пауза за доручак – рече Маја. – Знам, зато сам то и рекао –насмијеших се и показах јој да то пренесе у слушалицу.

– Драга, мој директор вели да кажеш начелнику да он не зна цртати и да се неће нацртати. Те да ће тај неозбиљан начелников захтијев овај пут схватити као љубазан позив и да ће доћи тачно у десет... Да, знам, али он само тада може... Хвала, ћао! – спусти слушалицу и са смјешком погледа у мене. – Вели Драга да ти честита како си му одговорио и поздравља те.

– Поздрави и ти њу - рекох у шали. – Де, зврцни Митра, ово ће нам се охладити.

– Сад сам га ја звао. Долази, ту је близу – рече Вања улазећи у канцеларију и носећи хљеб у кеси. – Ово сам заборавио у ауту.

– У реду. Мајо, постављај трпезу! – рекох.

– Ево, одмах – рече она и поче да склања све са салонског стола.

– Шефе, да видиш нешто. Позва ме Балто и ја приђох да видим на његовом монитору. Направио је идејно рјешење печата. У средини су двије симпатичне маске које су показивале различита расположења. Испод је лучно као осмијех било написано: „ТЕАТАР СНОВА“ а одмах испод тога име града – Гумно. У великом кругу, ивицом печата је писало: Приватно позориште за дјецу.

– Одлично! – рекох – То је печат, а штамбиљ? – Он се трже мало уназад и диже једну обрву.

– Па то је исто! – рече не кријући чуђење.

– Е, није исто – рече Митар који је ушао непосредно пред моје питање. – Печат је округал и служи за овјеру потписа на актима, писмима и слично. Печат је службени потпис којег у свом пословању не може избјећи ниједна фирма или друштво. Иако је у својој основи службен и без њега ниједан документ нема правну вриједност, користи се и у неким мање службеним обрасцима или приликама. Штамбиљ је четвртаст и служи за обиљежавање и завођење. Након отварања и прегледа на сваки се акт ставља пријемни штамбиљ. Отисак пријемног штамбиља ставља се у горњем десном углу прве стране акта. Ако на предњој страни нема довољно мјеста, отисак треба ставити на полеђину акта у горњем лијевом углу. Ако су странице акта потпуно попуњене текстом, отисак се ставља на комад чистог папира који се причвршћује уз акт. Ако је текст акта писан у продужетку након ранијег акта, пријемни штамбиљ се ставља на десно испод текста посљедњег акта у продужетку. У штамбиљ се уписују број пријемног протокола и датум пријема акта или поште Отисак штамбиља се не ставља на прилоге акта. Постоје, такође, у писарницама општине или суда и велики четвртасти штамбиљи са пуно изгравираног текста са празним пољима за упис извјесних података, који служе у практичне сврхе, тачније како би се службеници ослободили сталног уписивања тог текста.

– А шта је, онда жиг? – упта Маја, комадајући печено пиле.

– Жиг је искључиво право признато за знак који служи за разликовање производа или услуга једне особе од осталих особа у привредном промету. Име, логотип, амблем, етикету или друга јасна обиљежја вашег производа или услуге могуће је заштитити жигом. Жиг се у већини земаља стиче регистрацијом на основу испитивања које обавља одговарајуће надлежно тело. Основни услови које неки знак мора задовољити да би могао постати жиг јесу да је разликован те да није сличан неком ранијем жигу. Жиг осигурава власнику искључиво право на стављање у промет производа или услуга обележених њиме. Заштита жигом представља ефикасно тржишно средство којим произвођачи и пружаоци услуга штите средства која су уложили у промоцију и маркетинг својих производа или услуга. Заштита саме креације неког знака, логотипа или етикете може представљати ауторско дело које је заштићено као ауторско право, чиме је заштићен интерес аутора или креатора.

– Све зна, к'о транзистор – нашали се Вања, а Митар, гледајући у Балту, кроз смјешак рече: – Да ли сте задовољни појашњењем, млади господине?

– Да, веома и хвала скроз! – узврати Балто.

– Хајте, људи, да се једе – позва нас Маја. – Вала, мораћу и ја са вама па макар се удебљала сто кила.

– Хоемо ли, раја по једну чашицу? Ред је, као аперитив – упитах, иако сам знао да ме нико неће одбити.

– Као императив! – нашали се Митар па настави гледајући у мене – Да ти испричам нешто. Овдје је давно живио неки Сејфо, Брзи су га звали. Конобар, чикица. Надимак Брзи је добио по томе што је био јако спор. Толико је спор био да када би људи добили једно пиће, одмах би наручили и слиједећу туру, која им је стизала пошто би већ попили прву. Е, у то вријеме некако је и почела и овдје да се користи за нас нова ријеч „аперитив“. Јадни Сејфо то није добро упамтио па је говорио „Хајте, људи код мене на по један императив!“. Имао је своју кафаницу са три стола којој је због тога промијенио и име, па умјесто „Код Сејфе“, звала се „Императив“.

– Је ли то онај што је умакао хљеб у стаклено звоно? – упита га Вања.

– А, не. То је био Јевреј, трговац. Не могу сада да се сјетим имена. – Митар се опет мени обрати – Знаш ли за то?

– Не знам – рекох кроз смјешак очекјући још мало шале.

– Ти знаш да су Јевреји били у оно доба углавном трговци и да су били јако шкрти?

– Као Кир Јања? – рекох, а он настави.

– Да. Ту их је Сремац баш лијепо описао. Елем, био овдје некада давно тај трговац Јевреј, којем стварно не могу да се сјетим имена. За њега се причало, нећу да гријешим душу па да то потврдим, јер нисам видио својим очима, али углавном, причало се да је он био толико шкрт да је купио пола оке овчијег сира, ставио га под стаклено звоно, оне за торте и држао у хладном шпаизу, остави, како год. Када дође вријеме ручка, он купи хљеб, извади оно стаклено звоно са сиром, откине комад хљеба „умочи“, тачније прислони у стакло и гледајући у сир једе сув хљеб. Када сав поједе, опет оно звоно однесе у шпаиз. Кажу људи, да се знао сир и убуђати под тим звоном, толики је шкртац био.

Сви смо се томе смијали, а онда навалисмо на печену пилетину и по који гутљај „мученице“, како је Митар звао било који алкохол. Десетак минута касније на врата покуца, провири и уђе, Довла, а за њим и Васке. Моји бивши глумци.

 

 – Добри дан, добри људи. Пријаатно вам – рече и крену да се рукује са свима што изазва праву пометњу јер су нам руке биле масне од пилетине.

– Оооо, ево мојих несуђених глумаца! – рекох устајући. – Да нисте мало уранили, ово је позориште за дјецу која већ иду у школу, а не за оне из обданишта.

– Ми смо само свратили да вам честитамо и зажелимо пуно среће и успјеха у остварењу својих планова – рече Васке док је Вања доносиојош двије столице из моје канцеларије.

– И да попијемо у то име, као што је брате и ред, зар не  – рече Довла прихватајући чашицу коју му је Маја насула. – Е, па нека вам драги Бог да пуно здравља и снаге да истрајете до краја у свом науму!

Он, Митар, Маја и Вања се прекрстише. – Живјели!

– Жив, здрав и радостан ти мени био, другар – рекох, па се обратих осталима. Са ова два дивна момка и са још неколико глумаца,  сам покушао поставити на сцену моју комедију „И да имам одакле ми?“, али није ми успјело.

– Није нам се подударио био ритам – добаци Васке уз смијешак.

– Није било до мене, ја сам свој текст научио – рече Довла, а ми се сви насмијасмо знајући колико је он неодговоран бар када су доласци на пробе у питању. – Ево, чак и сада знам. Хоћете да чујете?

– Баш бих вољела – рече Маја, а Довла се обрати Васкету. – Шта ћемо, коју појаву?

– Коју хоћеш, мени је свеједно – вели Васке.

– 'Ајмо прву, та је најбоља. Почни – вели му Довла, а овај му узврати:

– Па ти почињеш први.

То је изазвало нови смијех код нас. Маја је склањала остатке доручка, а Довла се завали у своју полу–фотељу па као „рашири новине“ и поче да их чита, потом се трзну, из џепа извади мобилни телефон и као телефонира:

– Ало, јесам, а ко би други био на мом телефону?... Добро, добро, са мојим телефоном, је ли           ти сад лакше? Е, сад ћеш моћи мирније спавати... Учиш тату како се дјеца праве... Реци... Не знам ти ја то, то мораш сам одлучити да ли ћеш га питати или не. Ја ту не могу ништа – погледа ка вратима, а Васке скочи и отрча до њих –Ево га иде... Како ко, па - О коме говоримо? Хоћеш ли са њим да разговараш?... Добро, добро. Ја му нећу ништа говорити... `Ајд, здраво! – врати мобилни у џеп па погледа у Васкета који сједне поново крај њега. – Ми о вуkу, а магарац на врата. – Васке се рукова са њим па присјећајући се текста говори, а на њему се види да му је непријатно.

– Хвала, такође, ја то теби никад не бих рекао.

– Ма, Пајо ме опет гњави да те наговорим да му продаш оног крша од твог аута.

– Није то никакав крш, него добро и у возном стању ауто. А зашто да му га продам и ко каже да га ја уопште и желим продати?

– Он је тако чуо – рече Довла и хтједе још нешто да каже, али га Васке заустави руком и брзо говорећи свој текст:

– Шта ће њему мој фолцика? Не треба му за дијелове, кад он још увијек вози фићу?

– Можда му треба за кокошињац, јефтиније је него да га зида, а има и прозоре, па ће хороз знати кад је свануло и кад треба да буди своје коке.

– Ма ко ми се руга, па ти немаш ни бицикло?!

– Немам и не треба ми – покаже ципеле. – Лијепи мој табанић фијакер. Моје старе гиљарке ме увијек и на вријеме однесу гдје треба. Шта ће ми више?

– Немојте то, хајте оно како увијек постоје два излаза – рекох, а они се сјетише и насмијаше.

– 'Ајмо. То је добро. Почни – вели Васкету, а овај му опет уз смјешак узврати:

– Па ти опет почињеш.

– Е, ниј него ти, оно када сам ја испричао о гуми и пензији – а Васке се присјети:

          – Аха, знам – мало застаде да се сконцентише, па поче да глуми. – Теби је до шпрдње, а ја не знам гдје да ударам.

– Знам ја и гдје треба и кога треба ударати, али не вриједи.          Одговараћу као за правог човјека.

 – Ја излаза не видим, нема га.

– Е, то није тачно. Увијек постоје бар два излаза.

– Увијек?

–Увијек!

– Не разумијем. Како то?

– Пази овамо, сад ћу ти објаснити. Видиш ли, на примјер онај облак горе?... – покаже га прстом на лустер. – Онај што вири иза бријега?!

– Видим, па шта?

– Он може и да носи кишу, а може и да не носи кишу. Ако носи кишу, па добро, али ако не носи – још боље.

– Свеједно.

– Е, није свеједно. Ако не носи кишу нећемо покиснути, а   ако носи, имамо два излаза; да мало покиснемо или да сасвим покиснемо. Ако мало покиснемо, у реду, али ако сасвим покиснемо то није у реду, али опет имамо два излаза. Можемо се разбољети ,а и не морамо. Ако се не разболимо, у реду, а ако се ипак разболимо имамо два излаза. Можемо се само мало разбољети ,а можемо добити и упалу плућа. Ако се само прехладимо, добро је, пар аспирина и готово, али ако добијемо упалу плућа имамо         опет два излаза: Може бити лакша упала плућа, а може      бити и тежа упала плућа. Лакша упала се лакше лијечи, а тежа може свашта донијети.

– Мој пашеног је умро од упале плућа.

– Ето видиш. Али, хвала Богу, не умиру сви који оду у болницу због упале плућа. Ако преживимо, добро је, а ако не – опет имамо два излаза.

– Е, вала, нема више ни једног излаза.

– Има, како да нема. Можемо отићи у рај, а богами, можемо и у пакао.

–Јá! – Васке климну главом, а Довла настави све сигурнији у текст:

– Ако одемо у рај, добро је, а ако ипак одемо у пакао и ту имамо два излаза: можемо бити осуђени на вјечно испаштање својих гријеха, а може нас и Ђаво појести. Ако морамо да испаштамо овоземаљске гријехе, добро је, а ако нас Ђаво поједе... – Васке уз смијех ускочи:

– Је ли опет постоје два излаза?

– Не. Тада постоји само један излаз! – он показа руком на стражњицу и сви праснусмо у смијех који подржасмо и аплаузом. Они, смијући се,  устадоше и почеше да се клањају као да су на позорници.

Још дуго смо се шалили и смијали се, присјећајући се разних догодовштина са проба, представа и гостовања.Нисмо ни примијетили како вријеме брзо пролази,  док нам Маја званично не саопшти да се прије неколико минута и званично завршио први стварни радни дан за Позориште „Театар снова“ у Гувну.

СЕДМО ПОГЛАВЉЕ

ПРВИ ПОКУШАЈ ПРЕОТИМАЊА ПРОЈЕКТА

         

          Буђење ми је било лијепо. Комшиница воли да рано ујутро мало гласније слуша староградске пјесме. Када год чујем нешто кроз зид мога стана, сјетим се како је Чкаља прокоментарисао како су танки зидови у новоградњи: „Зидови у новоградњи су тако танки, да када ја добијем лупање срца, комшија узима таблете за умирење!“

          Након неколико староградских, слиједио је низ пјесама „Битлса“, затим „Бијело дугме“, па Мики Јевремовић као шлаг уз јутарњу кафицу. Уђох у купатило и мало се дотјерах, скратио сам браду и обријао лице од солуфа до браде. Обукао сам ријетко кориштено смеђе одијело са прслуком, ставио свој бијели шешир на главу, узео штап од бамбуса који сам добио од пријатељице када сам изашао из болнице. Тај штап јој је био успомена на њеног оца и рекла је да ми га даје од срца. Кошуља је била свилена, боје старог злата са неким блиједим шарама. Кравату никада нисам ни волио ни носио. Када год би ме питали зашто не носим кравату, ја бих им цитирао неку познату модну креаторку, којој сам заборавио име, која је рекла: „Кравата је најбаналнији дио мушке гардеробе!“ Обично би престајали да ме убјеђују како је кравата лијепа и важна. Пошто сам провјерио да ли су ми наочале, мобилни, новчаник и кључеви на свом мјесту, кренух лагано ка свом радном мјесту. Та провјера , када бих руком препипао џепове, случајном пролазнику би изгледала као неки ритуал. Наравно, ни сличан оном кад се Надал спрема да сервира. Када сам се приближавао пошти, у којој се налазила и наша канцеларија, запазих Митра како стоји вани и пуши погледајући лијево и десно очекујући неког од нас. Чудио сам се зашто је вани када сам им свима подијелио кључеве, баш због тога да се не бисмо морали сачекивати. Када ме угледа развуче бркове у осмијех, угаси цигарету на бетону и шутну чик у парк, па ми крену у сусрет.

– Поздрављам! – рече стиснувши ми руку, па брзо настави. – Кажи драгичка.

– Драгичка – рекох. – Никада ми није било јасно зашто људи то изговарају и шта значи та ријеч. Претпостављао сам да је нешто лијепо јер у корјену је ријеч драг. – Јуче, прочитах у ,,Политици'' да је ,,Политикин Забавник'' дошао на тешке муке. Неко од читалаца је поставио питање: Како је настала ријеч драгичка? Екипа је ангажовала најбоље стручњаке, који су трагали неколико недеља, али десило се да буквално нико, ама баш нико, ни поред много труда, не нађе ни један једини траг настанка ове ријечи. Морали су читаоцима да саопште неуспјех. Нико наводно није ни добио идеју како је могла настати ова ријеч. Да ли је кованица, састављена од двије ријечи, и којих, или скраћеница неке старе дуже ријечи или нека туђица, што је мало вјероватно?

– Не знам, никада нисам ни размишљао о томе, али знам да се мора рећи како би се лијепа новост која се након тога саопшти на добро окрене. Е, а ја имам баш добру вијест. Дакле, кажи драгичка – смјешкао се Митар, једва чекајући да ми саопшти ту вијест, па ја одлчуих да га мало држим на леду. Погледах у сат па, као љуто, рекох:

– Пет до осам, а нема никога? Гдје су сви?

– Ма доћи ће, пусти их. Кажи дра... – прекинух га намјерно једва се суздржавајући да не праснем у смијех.

– Не треба ми то „доћи ће“, има да буду ту  прије осам, јер од осам радимо. Морамо бити озбиљна фирма. Ово нећу толерисати – преко његовог рамена видјех како стижу. Вања их је покупио све пошто је ишао по тета Раду, па када он заусти да ми каже нешто, недопустих му, али смањих тон. – О овоме ћемо прво разговарати, прије кафе.

 – Нашао сам плац! – скоро да је дрекнуо Митар, а ја се насмијеших и рекох му:

– Ето, видиш да се не мора рећи то твоје „драгичка“ да би се чула лијепа вијест. Честитам мајсторе. Када уведем бонус на плату подсјети ме да ти за ово дам добар бонус.

– Дао си ти мени, пријатељу мој, највећи бонус што се може дати тиме што си ми дао посао.

Остали су нам се ужурбано приближавали.

– Не касним! – радосно узвикну Маја држећи кључ у висини главе, али далеко напријед, и пројури поред мене ка улазним вратима канцеларија.

– Добро јутро и теби! – довикнух за њом још увијек расположен.

– Добро вам јутро! – поздрави ме тета Рада уз благи наклон и настави извињавајући се – Ма дошла бих ја и прије, али ме Вања стрпа у ауто па оде по ово двоје.

– Нема потребе да долазите раније – рекох благо – баш је ово добро да сви скупа долазимо.

– Ниси сконтао. Прво мораш рестартовати компјутер, па онда направити тај довнлоад!– Балто је нешто објашњавао млатарујући рукама, а Вања је климао главом потврдно. Застадоше на неколико метара да Балто заврши причу, а онда нам приђоше. Изруковасмо се. – Бројтро, шефе. Не каснимо, јер се круг фирме рачуна као да смо у фирми, а ми смо у кругу.

– Даћу ти ја круг по тој блентари. Упадај! – изфинтирах да ћу га стварно и ударити по глави, а он се сагну и утрча у канцеларију.

– Здраво шефе – рече Вања снебивајући се. – Имамо мали проблем.

– Шта је? Гдје је запело?

– Ма на резерви сам, а немам пара да танкујем гориво.

– Нема проблема. Нека ти Маја да новац за пун резервоар, а ти јој донеси рачун и ријешен проблем.

– Ма мислио сам то аконтацијом ријешити, што да фирма плаћа моје гориво? – правдао се даље па га пресјекох:

– Зато, брате, што га фирма и троши. Јесмо ли се договорили? Чим отворимо рачун у банци доћи ће још новаца и одмах купујемо комби. Требао би ти са Балтом мало проњушкати по интернету и наћи нам неки лијеп комби.

– Које марке? – упита ме Вања па се насмијеши јер је знао одговор.

– Плави! – рекох. Насмијах се јер нисам се у аута и њихове марке уопште разумијевао. Недавно сам му испричао нешто чега се он сада сјетио.

– Чему се вас двојица смијете? – упита нас Митар, а Вања му рече:

– Сјетили смо се нечега. Знаш колико се Мргуд разумије у аута? Недавно ми је причао како су га давно питали које му је ауто брат купио, он им вели „ладу“. Када су га питали коју „ладу“ он им каже: „црвену!“ – општи смијех испуни канцеларију, а тета Ради умало на испадоше шољице за кафу из руке.

– Сада му кажем да са Балтом мало проњушка по интернету и пронађе неки добар комби, а он ме пита које марке. Наравно, рекао сам... Нису ми допустили да кажем, него сви узвикнуше углас: „плави!“. Поново смо се смијали и тако уз кафицу шалили на мој рачун, тачније на рачун тога колико се ја разумијем у аута.

Пред улазом у зграду Општине намјерно сам се задржао неколико минута, тако да сам ушао код начелникове секретарице у минут до десет.

– Добро ти јутро, сине. Јесам ки тачан? – поздравих је а она ми се љубазно насмијеши.

– Добро вам јутро, чика Мргуде. По вама би се могли сатови подешавати. Начелник је сам, идем да видим може ли да вас прими.

Она уђе у његову канцеларију и ја угледах преко њеног рамена како он заваљен у фотељу чита новине, леђима окренут вратима. Након неколико тренутака она се врати, а на лицу се видјело да јој је непријатно.

– Извињавам се, чика Мргуде, али начелник каже да је заузет и да сачекате, он ће вас позвати када буде слободан.

– Немој, сине, да ти буде непријатно. Видио сам како је заузет, чита новине.

– Ја вам то нисам рекла – са благом дозом страха побуни се она.

– Наравно да ниси. Не секирај се, због мене те неће глава забољети. Ја сада одох. Дошао сам по договору. Он се није држао договора, и убудуће, ако ме буде требао нека дође до мене. Бићу у својој канцеларији и нисам расположен за дјечије играрије. Довиђења.

– Дивиђења чика Мргуде – рече са гласом који се извињавао и говорио колико јој је жао због свега тога. – Не брините, дословце ћу му пренијети вашу поруку.

Нервирало ме његово понашање. Док сам се лагано враћао у канцеларију, размишљао сам о томе каквих све људи има и како се и колико многи од њих промијене поставши власт. Стари добри Нушић. То мајка више не рађа. Сјетих се да сам недавно негдје читао како је неки млади надобудни драмски писац говорио: „Лако је било Нушићу писати када је све што се око њега дешавало било смијешно и вриједно ругања.“ Е, вала, ако су икада постојала смијешна времена то су ова сада. Да није трагично било би комично!

– Шта би? Ти прије назад него тамо? – упита ме Митар. Маја је уписивала нешто у персоналну књигу а Балто и Вања су били за компјутером, вјероватно тражећи плави комби.

– Ма ништа. Дјечак би да се игра са мном. Оставио ме да чекам пред канцеларијом док он не прочита јутарњу штампу – рекох. – Знаш ли ти ону најбољу подјелу људи?

– Знам неке.

– Е, слушај. Сви људи се дијеле у четири основне групе. Прву групу сачињавају најбољи. Они који знају и знају да знају. У другој су групи они који знају, а не знају да знају. Трећа група су они који не знају а знају да не знају, као ја на примјер: Ја знам да не знам пјевати.

– Или плави комби, на примјер? – добаци Балто.

– Да, или плави комби и црвена „лада“, а четврта врста људи су они који не знају а не знају да не знају.

– Него мисле да знају све – рече Митар.

– Да, мисле да знају све. И то су ти, углавном, неки функционери о чијој самовољи и незнању зависе многи јако способнији људи и њихове идеје, њихове породице и све. Чим буде постављен на неку функцију, за директора неког предузећа, на примјер, тај мисли да све најбоље зна и да је Бога за браду ухватио. Одмах постаје најпаметнији и најспособнији за све. Имао сам ја кроз свој посао неколико таквих.

– Шта ћемо, народ га је изабрао – рече Митар. – Није џаба још Душко Радовић рекао да сваки народ заслужује власт коју има.

– Тачно – рекох. – Једне прилике ми се нека баба жали на власт и на скупоћу живљења, па вели: „Није јадан народ крив.“ Скоро да нисам полудио на те ријечи па јој рекох: „Ко је него народ?  Народ је гласао и изабрао. Нису гласале и бирале биљке и животиње, него народ!“, а то што је народ углавном глуп и лаковјеран па вјерује у бајке које им причају политичари, то је посебна прича.

– Ево, шефе, нашли смо плави комби. Да видиш. – Позва ме Балто и ја одох до њих – Виваро, Тур Елеганс (Л1 Х1, 2700).  2.0 CDTI, 66 киловата / 89 коњских снага, ручни мјењач са 6 брзина. Казабланка бијела, пресвлаке, Тексас, црне боје. Укупна цијена (без ПДВ-а) 178.102 куна или 23.519,35 евра.

– Да ли је то скупо? – упитах.

– Па и није с обзиром да се може комбиновати. Видиш – показа ми Балто слику на монитору. – Овај први дио може да иде без остатка. Једним кликом на одређено дугме добијеш мали двосјед којим можеш да се служиш, а можеш да имаш и цијели комби са 8 плус једа путник.

– То је баш практично. Купујемо га.

– Колико рекосте да кошта? – упита Маја спремна да израчунава нешто, вјероватно укупну цијену са ПДВ-ом.

– Кошта 23 520  евра – рече јој Балто. – Ма, заокружи ти то на двадесет четири хиљаде, за неколико дана ће и бити толико, куна полако клизи.

– Двадесет четри  хиљаде пута седамнаест посто, једнако је четири хиљаде и осамдесет, плус, једнако је ...

– Двадесет осам хиљада и осамдесет евра – рекох прије ње, а када ме остали погледаше, насмијеших се – Док сам радио у банци звали су ме дигитрон.

– Рачунај тридесет хиљада, осигурање, регистрација, па затим додаци  прва помоћ и слично, а разлику ћеш временом потрошити за гориво – рече Митар.

– Имам, шефе, још нешто за тебе – рече Балто и пружи ми свежањ посјетница.

Погледах их. Биле су  лијепе и практичне са логотипом и називом нашег позориштанца.

 – Треба направити и за вас – рекох, а он се насмијеши: – Знао сам да ћеш то рећи па сам нам свима направио сличне.

– Браво мајсто – рекох, па кренух ка својој канцеларији. – Бићу у свом офису. Митре, дошао си на ред са својом истрагом. Дођи.

– Требаће нам и Балто – рече Митар.

Балто ме погледа и диже десну обрву што је био очит знак да је чуо и да га живо интересује о чему се ради. Ја га руком позвах и уђосмо у канцеларију.

– Причај – рекох Митру када смо посједали.

– Нашао сам плац на правом мјесту. Газда је мјештанин, али је давно отишао и не мисли се враћати. Овластио је брата, видио сам судску пуномоћ код њега, да у његово име прода комплетан плац површине 912 квадрата. Парцела је 24 са 38, уз цесту. Граничи са Балтиним двориштем. Има нека стара кућа коју ћеш вјероватно срушити. Отрага су руине неког пословног простора, магазе, шта ли, прављене од камена – рече Митар у једном даху, толико је био одушевљен својим открићем.

– Ни ја не знам власника, али му је овај брат, којег Митар помиње, фин и поштен. Вјерујем да неће бити проблема са њим – каза нам Бато, а Митар се надовеза:

– Е, кад би нам Балто продао само два метра своје баште, тачније четрдесет и осам квадрата, имали би генијалан плац. И још нешто, ја сам га замолио да никоме ништа не говори.

– Што се мене тиче, нема проблема, могу то фирми и бесплатно поклонити. – рече Балто уз његов широки осмијех.

– Јест бесплатно, па да ти не могу дати отказ. Баш си паметан! – рекох па се окренух Митру. – Колико је повјерљив тај продавац?

– Одушевио се када сам му рекао шта правимо, јер он сасвим близу има велики киоск са грицкалицама и соковима за дјецу. То ће му свакако повећати промет – одушевљено ће Митар.

– Јеси ли још и са ким разговарао, за неко друго рјешење? – упитах Митра, а он ме збуњено погледа.

– Јесам, али нам то не треба. Овај плац је иделан, у граду, и на добром је мјесту.

– Треба, рећи ћу ти зашто, касније. Гдје је тај други плац?

– У Осоју, на излазу из града, мало подалеко за градску дјецу.

– Одлично. Ниси му  рекао да смо одустали од тога? – погледах упитно у Митра, а он ми само одмахну главом, па наставих. – То ће нам бити замка за зле душе. Гледајте, начелникови људи ће се распитивати гдје ми намјеравамо градити и онда ће наћи начина да нам то не дозволе тамо из неких урбанистичких или каквих ли већ разлога. Ти ћеш, Митре, још неколико пута разговарати са тим у Осоју, распитиват ћеш се за прикључке и мало се цјенкати и одуговлачити и обавезно му реци да не говори никоме, из разлога што ће, ако људи чују како је то јефтино и добро, навалити и други па онда ми нећемо моћи да купимо то.

– Хехехе... Лукаво, лукаво шефе – насмија се Балто, а Митар кроз смијех дода.

– Брзо ће прорадити „Радио Милева“!

– А овом твом реци да је договорено и да купујемо за неколико дана док нам печат не буде готов за уговор. И нека никоме не прича о томе јер имамо извјесних душмана који би нам то зауставили из злобе. Јесте ли говорили о цијени?

– Јесмо. Он каже да му је брат рекао да не даје испод тридесет хиљада евра. Мислим да није скупо, а ти? – погледа ме упитно.

– Не, није скупо. Можда би се требали мало цјенкати и он би вјероватно спустио за коју хиљаду, тачније пополовио би суму коју је себи од тога намијенио, али нећемо. Боље је имати добросусједске односе, зар не? – погледах у Балту – А теби ћемо платити, ако се слажеш по званичним цијенама?

– Оки-доки – сложи се он и упита: – Које ми ухо звони?

– Десно! – рече Митар, а ја брзо додадох, пошто сам га погледао.

– Лијево. Запамтите, увијек звони лијево ухо ако десно није близу зида.

– Тачно, лијево – потврди Балто.

– То ме врати у школске дане. Да вам испричам нешто – рекох и завалих се у полу-фотељу, а то урадише и њих двојица јер им је било јасно да је прича мало дужа. – Ја сам ишао у основну школу када је по неки наставник знао да опали по коју шамарчину непослушној дјеци. Није било батина штапом као код Ћопића у његовом роману „Орлови рано лете“, али по која ћушка се догађала. Један од тих наставника је био и Матко наставник српског језика. Тачније српскохрватског, како се тада звао тај предмет. Елем, једне прилике на часу испитивања док је нека ученица нешто одговарала, Коста, који је иначе био снажан и поносан момчић, и ја смо нешто причали. Одједном, знате онај осјећај када чујете тишину. Погледасмо по разреду. Сви су ћутали и гледали у нас двојицу. Брзо погледамо у наставника, а он гледа у мене и зове ме прстом да му приђем. Знам, слиједи шамарчина. Ја гурнем Косту раменом и шапнем му да га зове наставник. Он се одлучно усправи и поносно оде, те стаде пред наставника. Овај му руком покаже да се сагне. Када се Коста сагнуо, брзином вјетра кренула је наставникова десна опуштена рука и залијепила Кости шамарчину да је пукло јако. Наставник му рече да се врати на мјесто. Када је Коста пролазио поред мене да би сјео на своје мјесто, упита ме тихо, али су то чули сви: „Које ми ухо звони!“ – пар минута смо се смијали, па када се мало стишаше ја наставих. – Звао је наставник и мене и ја сам добио шамар, али је то било пуно блаже него предходни, и све кроз смијех и наставника и нас. Чак и Коста се смијешио трљајући образ. 

Док смо се смијали, зазвони телефон и ја одох до свога стола. Свијетлила је Мајина лампица. Притиснух интерфон. По првим ријечима знао сам да имамо важног госта и показах момцима да се стишају.

– Господине директоре, овдје је помоћник начелника и  жели да разговара са вама – рече Маја.

– У реду, уведи га – рекох, а момци устадоше с намјером да пођу. Дадох им руком знак да остану сједити.

Прво уђе Маја и стаде код врата чекајући слиједећу наредбу, а помоћник ми приђе са благим смјешком, који је више личио на подсмијех и одлучно ми пружи руку на руковање. Прихватио сам. Након устаљених поздрава показах му на моје момке.

– Мају сте већ упознали, а ово су моје радне колеге Митар и Балто. Изволите сјести господине. Ни ја, а вјероватно ни ви немамо пуно слободног времен,а па вас молим да одмах пређемо на разлог вашег доласка?

– Слажем се. Шаље ме начелник да мало са вама поразговарам о озбиљности функције начелника Општине. Тачније начелник Општине није само обичан човјек, него то је институција, ако ме разумијете?

Иако је покушао скрити на њему се видјело да  му је непријатно. Брзо је пребацивао поглед са њих двојице на мене и обратно, а онда би неколико секунди гледао у своје руке којима је гужвао свој лијепи кожни, црни несесер.

– Ја знам добро ко је и шта је наченик Општине, нисте се морали трудити да долазите како бисте ме о  томе обавијестили. А овога познајем још док је био секретар Мјесне заједнице Подводе. Он је требао мене, а не ја њега. Јуче смо се договорили да се нађему јутрос у десет часова код њега у Општини. Био сам тачан и он је био сам у канцеларији. Видио сам док је секретарица улазила да сједи и чита новине, а онда ме је оставио да чекам пред вратима. Е, извините, да је сто пута институција са мном се не може тако спрдати.

 На то он се закашља како би ми дао знак да сам изговорио нешто ружно и увредљиво за господина начелника.

– Извините, можемо ли о томе насамо? – упита ме гледајући у њих двојицу. Они почеше устајати гледајући у мене, али им ја дадох знак да сједну, па се обратих помоћнику:

– Нека остану сједити. То не само да су моје радне колеге него и сарадници и пријатељи. Немам никаквих тајни пред њима.

– Али, начелник је инсистирао да са вама разговарам насамо – правдао се.

– Он може да инсистира у свом кабинету. Ово је моја канцеларија у мојој фирми и овдје ја инсистирам. Наставите, али молим вас немојте ми држати никакве моралне придике него пређите на конкретне ствари.

– У реду. Како хоћете. Начелник жели да зна докле сте стигли са својим пројектом и може ли он како да вам помогне?

– Не идем ја нигдје са својим пројектом па да сам донекле стигао – рекох, а испод ока сам видио како се она двојица смијуље. – За сада је са пројектом све у реду и не видим још разлога да бих тражио било чију помоћ. Ви лијепо поздравите начелника и реците му да се срдачно захваљујем на понуђеној помоћи. Имаћу то у виду па ћу му се јавити устреба ли ми његова несебична помоћ.

– Али, овај, господин начелник инсис..., овај жели да зна, да стално буде упознат са начином како вршите припреме, гдје ћете правити ваш културни центар... – почео је да се зноји, да се црвени и  да замуцкује. Пресјекох га на трен:

– Приватно позорише за дјецу „Театар снова“.

– Да, то, позориште, затим ко ће бити извођач радове и све. Он једноставно жели да буде сасвим у току и да зна сваку ситницу. Он, уосталом има на то и право.

– Претпостављам да сте ви понијели Законик, па вас молим да ми покажете гдје то пише и одмах ћу вам све ставити на сто. Гдје пише да начелник Општине има право гурати свој нос у моје приватне ствари?

Он се мало ослободи па повиси тон за нијансу, истина, ја сам једва и дочекао.

– Код таквих ствари, господине, нема потпуне приватности. Ми то, све то морамо знати. Ту ће да долазе наша дјеца, то ће бити својеврсна културна и васпитна установа, у једну руку јавна установа.

Е, сада ја повисих тон за нијансу изнад његовог:

– Е, ово није јавна установа, у ствари уопште није установа, него Приватно позорише за дјецу „Театар снова“. Требам ли то да вам нацртам човјече?

Он се мало умири па настави извјештачено мирним гласом.

– Добро, мораћете једном да нам се обратите за грађевинску дозволу и још штошта. Лакше ћете ријешити те проблеме ако будете сарађивали.

– Заборавио сам вам рећи млади човјече, али мислим да ви то и сами знате, да се овдје сви разговори снимају. Ускоро ће нови избори и неће се вашим гласачима допасти како вршите присилу и уцјене нових предузетника и како ме тјерате да те милионе пребацим у неку другу Општину и да тамо правим ово радовање за дјецу. Ви сте паметан човјек, шта мислите, да ли ће се допасти вашим бирачима да због таквог понашања општинске администрације дјеца овога града буду ускраћена за своје бесплатно позориште?

– Направићемо ми њима и љепше и веће него што је ово ваше – сасвим тихо рече, кружећи очима по канцеларији тражећи камеру. Док је био окренуо главу ја сам брзим покретом окренуо камеру компјутера ка њему. Неколико секунди касније ју је угледао и инстинктивно поправи фризуру.

– Лијепо, онда ћемо имати два дјечија позоришта. Биће пуно радости за дјецу –  рекох, смијешећи се. – Имате ли још нешто да ми пренесете од господина начелника или је разговор завршен. – Он сачека неколико тренутака, а онда нагло скочи.

– У реду, ако тако желите, разговор је завршен. Довиђења!

Очекивано није дошло до руковања, али док је ишао ка вратима ја му добацих.

– Поздравите ми начелника и реците да слободно наврати на чашицу необавезног разговора.

– Један нула за тебе!– рече Митар.

– Не, пријатељу. Четири нула за мене! Бројим ја редовно своје поене.  

ОСМО ПОГЛАВЉЕ

КАД ГУШТЕР МИСЛИ ДА ЈЕ АЛИГАТОР

          Неколико дана касније, када је већ стигла и регистрација и када смо отворили рачун у банци (уз изузетну љубазност банкарки), хер Ханс је одржао обећање и уплатио нам два милиона и пет стотина хиљада евра. Предходно смо од њега примили уговоре на потпис и овјеру. Пошто сам потписао, а Маја ставила печат, Балто је скенирао те уговоре (уговор о пословању и уговор о орочењу два милиона евра) и послао их мејлом. Убрзо смо добили потврду од њега да је све у реду и зажелио нам је пуно успјеха у раду и у реализациији, како рече, „тог генијалног пројекта“. Пола сата касније назвала је шефица из банке и рекла да нам „је легла уплата од два и по милиона еура“, јако љибазним гласом као да је на њен рачун та свота легла. Маја ју је исправила да се каже евра, „јер ми живимо у Европи а не у Еуропи“, при том ми је намигнула. Очито се присјетила догађања при мом првом званичном контакту са банком у вези фирме.

          И док смо пили подневну кафицу, уђоше Митар и господин Рамадан да потпишемо купопродајни уговор некретнине његовог брата, при чему је овај имао ваљану у Суду овјерену пуномоћ. Пређосмо у моју канцеларију. Он је пажљиво читао понуђени уговор, а Маја нам донесе по воткицу и кафе.

          – Шта има ново са планом „Б“? – упитах Митра, а овај се насмијеши па рече:

          – Успио је. Он ми каже да су долазили из некакве општинске комисије и рекли му да прије него изврши продају мора њих назвати и тражити одобрење, јер, као, тај плац је од посебног државног економско и стратешког значаја. Нас двојица и Рамадан се насмијасмо тој глупости.

          – Ово је у реду, потписујем, а ево вам и рачун на који ћете ми уплатиити новац – рече Рамадан. – Можемо, ако желите, одмах отићи до нотара.

          Пола сата касније смо нас тројица били код нотара. Лијепо нас је примио и послужио, а његова секретарица нам је донијела по  кафицу са малом чоколадицом са стране, а он је узео да чита уговор. Нестаде смјешка са његовог лица и посегну руком за телефоном.

          – Извињавам се, добио сам инструкције да, ако се појавите са оваквим уговором, да се одмах јавим начелнику. Истина, није очекивао баш овај плац, али свеједно, морам се јавити.

          – Не морате – рекох мало оштрије – Нећете, ваљда, рећи да вам начелник одређује које уговоре да овјеравате, а које не?

          – Морам провјерити да ли је, можда овај плац од посебног државног економско и стратешког значаја – рече мало несигурно, јер је и сам знао да је то небулоза.  

– О томе ће размишљати у Општини када ми буду требали издати грађевинску дозволу. То није ваш посао. Рећи ћу вам ја шта је ваш посао, те шта је и ко је нотар. Ово је из Закона о нотарима – извадих из џепа малу биљежницу која ми је служила као подсједник, па прочитах: – „Нотар или јавни биљежник је надлежан за службену потврду потписа на одређеним документима. Овде јавни биљежник провјерава идентитет странке и на писмено потврђује да је странка пред њим потписала одређени документ, односно потпис на истом признала, не улазећи у проблематику и садржај уговора, пуномоћи или сличног документа.“ Дакле, ви нисте морали ни прочитати те уговоре да бисте нам овјерили потписе на њима, зар не?

Прво је једно вријеме погледао у телефон на којем је још лежала његова рука па на мене. Збуњивала га је моја одлучност и сигурност. Да га ријешим недоумице, рекох.

– Ако не желите овјерити, ви нам лијепо вратите документа, а ја ћу извијестити министра да кршите Закон о нотарима тако што се неовлаштено бавите спутавањем уговорних странака – кренух да устајем, а он брзо остави слушалицу и слегну раменима.

– У праву сте, немам ја са тим ништа, уосталом они су ми рекли за сасвим други плац.

Неколико минута касније сви смо потписали и руковали се свако са сваким. На моменат ми се учинило да смо то урадили два пута, што је показиивало да је ишчезао грч због бојазни да ћемо имати проблеме са тим. Намигнух Митру, тапшући моју биљежницу у унутрашњем џепу сакоа. На излазу, он ми шапну:

– Пет нула за тебе!

– Да, другар, пет нула – рекох. – А играмо до сто. 

Са Рамаданом смо се руковали на улици. Он је отишао својој кући, а ми одосмо до наших канцеларија. За послове по граду нисмо хтјели Вању малтретирати да нас возика. Дан је био лијеп, а и мало шетње ће ми побољшати циркулацију. У канцеларији нас је чекао господин помоћник. Кажу да је волио да га тако ословљавају па смо и ми то преузели. Такође, веле да је са чистом десетком дипломирао политичке науке, да је био педантан и упоран да истјера оно што је наумио. Када му приђох, ун устаде и стави руке на леђа, чиме нам је недвојбено дао знак да се не жели руковати, а и мени је то одговарало. Попут Николе Тесле који није волио ни дозвољавао руковања, ја сам их избјегавао гдје год сам могао. Пошто ми је само климнуо главом у поздрав (очекивао сам у шали да цапне пете од ципела једну о другу). Климнух и ја њему, па показах руком ка мојој канцеларији. Он крену, а ја показах Вањи и Митру да пођу за нама.

– Господине Митровићу, овако више не може и господин начелник је  љут на вас.

– Добро јутро и теби, млади господине. Шта тачно љути нашег врлог начелника?

– Па лијепо, ви игноришете његове захтијеве и желите и њега и Скупштину општине маргинализовати из овог пројекта.

И даље је лоше прикривао збуњеност и погледао је у камеру која је остала окренута ка њему од прошли пут.

– Мора да знате да шта год се гради и формира од капиталних вриједности за нашу друштвену заједницу мора бити у складу са планом дугорочног развоја наше пштине и да не може како ко жели да зида и гради на нашој општини а не нарочито у граду. И када сте промијенили одлуку да позориште правите у Градини а не у Осоју како сте прво намјеравали?

Закључих да је нотар ипак послије нас назвао начелника и обавијестио га о свему. То је било и за очекивати. Сметало ми је дрско понашање овог гуштера, закопчаног до испод браде, али сам морао остати смирен, јер га је једино то збуњивало. Ваљда је, јадник, мислио да ћу се ја испрепадати његове појаве, одлучности и реторике. Притиснух дугме за интерфон па рекох:

– Мајо, сине, реци тета Ради да не кува кафе, неће се дуго задржавати овај господин – завалих се у своју фотељу и погледах га равно, испитавчки у очи. – А одакле теби идеја да сам ја требао зидати у Осоју? И што се уопште тебе и твог начелника тиче шта ја зидам и гдје зидам?

Како сам лагано подизао глас, тако сам се и дизао из фотеље.

– Хоћете ли већ једаред да престанете њушкати око мене или да ја у све ово укључим и медије, па да видимо каква ће онда бити реакција и ваших гласача и ваших страначких лидера у Бањој Луци? А?! Је ли то хоћете? – нагло се вратих у фотељу, завалих се и мирним, очинским гласом му рекох. – Окани се ћорава посла, млади човјече. Ниси ти са чистом десетком дипломира политичке науке да би био начелников потрчко и преносио около те његове небулозе којих си и сам свјестан. Иди с Богом, млади човјече и окрени се к себи самом. Довиђења.

Он нагло устаде, заусти нешто да каже, али се предомисли, окрену и оде, бацивши предходно брз поглед на камеру. Погледах моје другаре, па рекох:

– Е, ово су тренуци када ми је жао што сам бацио пушење.

– Срећом ниси вотку бацио – насмијеши се Митар и ја то одобрих:

– Срећом нисам вотку.

Неколико тренутака потом уђоше тета Рада и Маја. Рада нам је носила кафице, а Маја, наравно, воткице.

– Изволите кафице!– рече тета Рада. – Ако сам добро запамтила: Ви шефе са двије мале бобе оне замјене за шећер, Вањи сасвим горка, а за Митра мало више од нормално слатка?

– Пошто је и он мало више од нормалан! – добаци Вања уз смјешак.

 Маја је у међувремену ставила воткице пред мене и Митра, а безалкохолно пиво пред Вању, па ми се обрати.

– Шефе, малочас ме звала Лана из банке и вели да је овај господин помоћник био код њихове шефице и распитивао се како може да нам блокира рачун.

– О, Боже, има ли граница људској злоби? – рекох.

– Нема – рече Митар, повуче велики последњи дим цигарете коју угаси, зажмуривши на једно око, јер га је, очито, дим ујео па настави: – Зло брзо дође, а полако прође, а Свети Оци кажу: „Ако се одбаци приједлог духова злобе, побједа је добијена без борбе.“ Они су то из искуства говорили.    

– Мислим да немају начина да нам затворе рачун.

– Не могу без судског налога. Наравно, прије тога нас требају за нешто тужити или оптужити – рече Митар јер је имао велико искуство за та правна питања иако није био правник.

– Хвата их паника – јави се Вања, па се насмијеши. – Зато овако тарлахају.  

– Тарлахају?! Откада нисам чуо тај израз – насмијеши се и Митар.

– У праву си, Вања, паника их хвата. Паника и немоћ, а мислили су да су свемоћни – рекох –Требали би им узвратити ударац, али нисам осветољубив. 

– Ма нису они криви, шефе. То је грешка природе. – Насмијеши се Митар па ми наздрави. – Жив си!

– Живио ти мени. Увијек сам се дивио тим вашим локализмима. Ви жељу као што је код нас „Живјели!“ или „Живо!“, претварате у тврдњу: „Жив си!“. Има их још много, али ми је најдража поимање ријечи „измаглица“. Код нас су измаглице, мале, ријетке и мјестимичне магле, а код вас је то љепше: измаглица је ситна киша која пада из магле – рекох и отпих мало вотке.     

    

– Не мораш, а и можеш, шефе, узвратити им ударац – врати тему Вања.

 – Видио си како је у грчу био господин Помоћник све вријеме твог разговора са њим, а знаш ли зашто? Зато јер он не зна колико ти и шта све знаш о тим њиховим прљавим активностима. Он је паметан момак и зна да начелник није свемоћан. Нико није свемоћан.

–  Сем Бога. Он је једини свемоћан – вели Митар, а Вања га је ту и чекао па вели:  

– Није ни он. Има онај добар фазон који су измислили они који тврде да ни Бог није свемоћан. Сјећате се још из школе, учили сте о Сизифу? Сизиф је био осуђен да велику камену громаду гура уз планинску стрмину како би је поставио на врх. Но, сваки пут када би се примакао врху, камена кугла би му се измакла и суновратила у подножје брда. Сизиф је тако покушавао, изнова и изнова, али без успеха. Наиме, Сизиф је био кажњен јер је био веома лукав и варао је људе. Е, сада, он се одлучи да употријеби то своје лукавство и да пошаље молбу Богу, те тако докаже да ни Бог није свемогућ. Молба је гласила: „Боже, молим те направи ми толико велики камен који ни сам не можеш подићи, па да њега гурам довијека!“

Отпи мало свог безалкохолног пива, смјешкајући се и ишчекујући наше реакције. Када је видио да не знамо ту причу, настави.

– Кужите ли фазон? Ако Бог не могне направити толики камен, значи да није свемогућ – не може да направи толики камен, али ако направи толики камен који ни сам не могне подићи, опет није свемогућ – не може подићи тај камен.

– Игра ријечи – рече Митар.

– Није игра ријечи, то је игра апсурда! – насмијах се ја а остали прихватише мој смијех.

– Како год, али је начелник напокон сазнао да није свемогућ – рече Вања, па настави. – Е, сада је, шефе, на теби који ћеш слиједећи корак направити. Видио си, господин помоћник је испрепадан.

– Иво Андрић je rekao: „Слабе и плашљиве људе страх нагони да раде управо оно чега се највише боје.“ – рече Митар, а ја се сјетих нечега што им морам испричати из мојих духовитих  ђачких дана.

– Када помињемо страх, морам вам испричати нешто јако духовито, што ми се давно догодило. Били смо шести разред основне школе када су први пут изашли уџбеници са сликама у боји. Једне прилике, на великом одмору, окупили смо се сви око Драгана који је држао уџбеник из биологије, отворен на страницу гдје су биле слике змија са отвореним устима и спремним да угризу свакога ко се само приближи. Питао нас је ко смије ставити највећој змији у уста свој прст. Сви смо се смијали, али у том смијеху је била велика доза лоше прикривеног страха. Двоје су се јавили да смију: Најхрабрија дјевојчица у разреду Елисавета и најдрчнији дјечак Коста. Е сада да вам објасним како смо стајали, што је веома битно за причу. Тик уз Драгана је била Елисавета која је пажљиво приближавала свој прст змији на слици. Њој иза рамена је био Коста, а иза њега ја. Била је потпуна, такорећи мукла тишина. Оног момента, када је она дотакла папир ја сам дрекнуо: „Змија!“ и брзо се сагнуо. Елисавета се нагло окренула и звизнула јаку шамарчину Кости који се и сам препао на тај мој узвик. Наравно избила је туча њих двоје. Ми, остали, смо се раширили у круг по столовима  и столицама, и навијали, мушкарци за Косту, а дјевојчице за Елисавету. Срећом, на вријеме је ушао разредник, који је на ходнику чуо галаму и улетио, те раставио зараћене. Нико никада није сазнао да сам кривац за то био ја.         

Сви смо се смијали. Тако су нам пролазили дани. Нисам насиједао на ситне провокације. Јер давно ми је мој покојни пријатељ Нико Савић (био је судија и у травничком и у зеничком Суду), рекао: „Ко нема силу аргумената тај употребљава аргумент силе.“ Чак су покушали тај предмет, наше позориштанце, ставити као нешто о чему треба Скупштина општине Гумно да расправља и одлучује, али им опозиција није допустила да ставе ни на дневни ред. Наиме, доказали су им да није на Скупштини да расправља, кад већ немамо финансијског удјела, о томе какав ће и колики објекат неко да прави, јер ако данас имамо приватни факултет у граду, па можемо, ваљда, и приватно позориште. Није опозиција нас подржала зато што су они за позориште, него је то био њима добар начин да опозицији задају ударац у беспоштеној борби за власт. Када су питали једног од одборника да ли иде у позориште он им је рекао: „Прошле године нисам ишао никако, а ове године нешто рјеђе, јер нема се времена, народу је догорило до ноката.“

Једно јутро уз кафицу Балто нам јави да су нешто писали о нама на сајту „Гумно инфо 24 часа“.

– Слушајте: „Како сазнаје „Гумно инфо 24 часа“  јутрос је на фб профилу владајуће странке „Црне зоре“ освануо натпис о томе како је извјесни Мргуд Митровић са неколико својих најбољих пријатеља, које ће и запослити, мимо Бироа за запошљавање, у тој својој незаконској фирми, узурпирао више милиона еура... И они „еура“... намијењених дјеци предшколског и школског узраста страних донација. Против овог дрског узурпатора и његових слугу биће подигнута оптужница о чему ће се опредијелити и Скупштина општине на слиједећој сједници, а највјероватније и кривични суд.“

Ххехехе... Еј, вала им писменост није јача страна!

– Чуј, кривични суд, па сви судови треба да су правични судови – нашали се Вања.

– Све новинар до новинара, а од школе имају највише великих одмора – насмијеши се Митар.

– Хоћемо ли реаговати? Написати деманти? – упита Балто, а ја му као уз „гусле“ одпјевах:

– Не будали Мусо Кесаџијо, није мени данас до мегдана! 

– Можда бисмо ипак требали нешто предузети. Они ће нас свакако медијски нападати, а ти исти медији нам неће дозволити да се путем њих изјашњавамо. Треба бити јако опрезан у рату са медијима – рече Митар.

– Па нисмо ми у рату са медијима – рекох, а Митар дода:

– Сад јесмо, или бар са режимским.

– Па шта предлажете?

– Предлажем да отворимо свој сајт и да на њему објављујемо све што народ треба да зна о нашем пројекту. Нећемо се ни са ким препуцавати и неће бити могућности да нам неко нешто лијепи на наше странице. Народ ће лијепо имати могућност контакта и ми ћемо сами бирати шта ћемо од тога објавити и како одговорити на питања или приједлоге – рече Балто.

– Слажем се – рекох. – Само буди опрезан. Немој давати душманима основе да потегну каменом на нас.

Мислио сам да само у филмовима и тв серијама, режисер направи тако да се дијалогом непримјетно најави шта ће се слиједеће догодити. Није прошло ни неколико секунди како сам поменуо камен. Уз велики тресак разбијеног стакла, прозора који је гледао преко парка на улицу, и који је покривао скоро цијели тај зид, улети цигла и поразбија нам чаше, шољице и пепељару на столу. Вања и Балто одмах изјурише да ухвате изгредника, док смо  ми остали долазили себи. Тета Рада је од страха сјела на под у свом „радном кутку“ како је звала простор гдје је кувала кафе. Маја јој одмах притрча, да види да ли је, можда, повријеђена. Срећом никоме није било  ништа сем големог шока који смо доживјели и само је мало парче стакла закачило Митра по лицу. Марамицом је одмах зауставио крв.

Неколико минута касније уведоше мангупа који нам је то учинио. Зачас се пуно свијета окупило поред разбијеног прозора. Стајали су и са пола метра мирно проматрали шта нам се то догађа. Рекох да одведу малог у моју канцеларију, а да Маја назове стаклара и да му каже да пожури и стави нам ново стакло.

Дјечак стар петнаестак година се тресао од страха, али ме је гледао са неким пркосом. Чудан неки микс.

– Подигните га мало да стоји на врховима прстију – рекох, а они то и учинише. Хладно га погледах у очи.

– Ко ти је и колико платио да ово учиниш?

– Ништа вам нећу рећи макар ме пекли на ражњу –пркосно, кроз скоро стиснуте зубе проговори момак, а пљувачка му је прскала около.

 – Какав ражањ, човјече Божији. Немам ти ја времена за то. Морам одмах сада сазнати ко те је послао да нам ово урадиш јер ако стигне полиција прије, ништа никада сазнати нећемо. Дакле, последњи пут те питам: Ко ти је и колико платио да ово учиниш?

Гледао сам га неколико тренутака, он је шутио, тада рекох Вањи:

 – Одсјеците му језик.

– Али, шефе... – заустави ме Вања када сам кренуо ка излазу – Како ћемо онда од њега сазнати  ко га је платио за ово. Боље да му, бар за почетак, ухо одсијечемо.

– У реду – рекох једва се уздржавајући од смијеха, а њих двојица су се слободно и са уживањем смјешкали, јер момак их није могао видјети. – Одсијеците му ухо, али ћете му на крају ипак морати одсјећи и језик. Па зар вам момак није лијепо рекао да нам неће ништа казати? Зашто да дјечака дупло патите.

Изађох у прву канцеларију да видим докле су стигли са чишћењем. Народ се још није био сасвим расишао, али није више била велика гомила посматрача. Моји су вриједно сакупљали стакло у канте које је Митар износио до контејнера. Били су при крају са радом. Ја приђох посматрачима.

– Уживате ли? – рекох па се насмијеших не желећи да почнем расправу са њима. – А шта мислите да ми за ово ваше уживање почнемо улазнице наплаћивати, а? – окренух се Митру.

 – Митре, узми улазнице од Маје па наплати овим нашим вјерним гледаоцима, али немој пуну цијену, него само по двије марке.

– Одмах шефе.

Он крену ка Мајином столу и када се окренуо насмијеши се гледајући мимо мене. Окренем се и ја, а тамо више није било никога.

– Добро си се сјетио да им наплатимо гледање. Такав ти је наш човјек, можеш му говорити шта год хоћеш, и у стању је да се са тобом свађа и препире до зоре, али ако мора дати неку пару тада бјежи ко да га сто змија јури.

Вратих се у своју канцеларију и љуто их погледах. Само је Вања држао момка за мишку и овај није више стајао на прстима, али није било више ни дрскости на његовом лицу. Ја као у чуду загледам има ли уши, отворим му уста да видим да ли је и језик читав, па ћу љуто Вањи који се церекао као луд.

 – Зашто ниси извршио задак? Ако сам рекао да му сијечеш ухо има да му сјечеш, је л' јасно?

– Нема потребе, шефе, мали је признао – рече Балто јер Вања од смијеха није могао проговорити. – Рекао је да му је Слино што држи кафић „Плави кабалеро“ платио да нам циглом разбије прозор.

– Ко је тај?

– Он ти је један од главних у владајућој странци „Црне зоре“. Није баш главни, али је најважнији оперативац, ако ме разумијеш – рече ми Вања, а ја питах Балту:

– Да ли сте позвали полицију?

– Јесмо, кажу да стижу за неколико минута и да задржимо преступника – одговори службено Балто, на шта се ја нашалих:

– Што бисмо га задржавали, шта ће нам?

У дјечаковим очима сјевну искра наде.

– Нама он не треба. Нека га они воде са собом.

Дјечак обори главу.

Тог  момента зачусмо сирену полицијског аута и неколико минута касније уђоше један инспектор у цивилном одијелу и два полицајца у униформи.

– Добар дан – обрати се мени, очито добро упућен.

– Ја сам виши инспектрор Шолаја, а ово су моје колеге. Звали сте нас?

– Јесмо. Стигли сте релативно брзо. Свака вам част – рекох, пријатељски се смјешкајући.

– Који је разлог вашег позива.

Извадио је блокчић и оловку да брижно записује сваку ријеч.

– Овај мангуп нам је циглом разбио прозор – рекох.

– Дакле, неко вам је разбио прозор – поче он да записује, а ја видјех куда то води, па рекох наглашавајући сваку ријеч.

– Није „неко“, него овај мангуп овде, господине виши инспекторе Шолаја.

– У реду. Како се зове? – гледао је хладно у свој блок очекујући да запише шта му ја кажем.

– Зашто питате мене, питајте њега. Нећу вас, ваљда, ја учити послу – рекох суздржавајући бијес. Не волим када ме будале праве лудим.

– И нећете – рече хладно па се осврну около.

– И гдје сам ја сада, шта је ово?

– Ово је Приватно позорише „Театар снова“ у оснивању – рекох.

– Позориште?! Па гдје ти је позорница. Ја нисам нигдје видио позориште без позорнице! – зацерека се он гледајући у полицајце, на шта се и они зацерекаше као по команди. Намјерно ме престао персирати како би ме омаловажио. Прихватих његову игру.

– Сумњам ја да си ти видио позориште изнутра икада, ако ниси морао вршити неки увиђај – рекох.

– Немој ти мени „ти“, нисам ја са тобом овце чувао – рече пошто се престаде церекати.

– Како ти са мном разговараш тако ћу ја са тобом. Наравно,  да ниси са мном овце чувао јер ја то нисам радио никада.

Тада уђе Маја бојажљиво гледајући около. Осјетила је неку напетост у ваздуху. Имају жене нос за те ствари.

 – Кажи Мајо?

– Стигао је стаклар. Да ли да почне да поставља стакло?

– Не радите ништа док не направимо увиђај – рече строго виши инспектрор Шолаја.

– Господине инспекторе, трагови су уништени – научену лекцију изусти виши полицајац.

– Уништени? Како уништени? Зашто уништени? – глуматао је инспектор па строго погледа у мене: – Зашто сте уклонили трагове злочина?

Насмијах се.

– Не ради се о никаквом злочину и не требају вам трагови. Овдје је изгредник који је бацио циглу у стакло.

– Коју циглу? Гдје је цигла?

– Митар ју је однио до контејнера, ако хоћете рећи ћу му да је донесе – правдајући се рече Маја.

 – Како сте смјели да је дирате? – дрекну инспектор на њу и ја се успротивих.

– Не дери се на моју секретарицу. Ако хоћеш води овог момка који је и онако све признао, а ако нећеш, довиђења.

Окренух се Маји.

 – Не бој се, Мајо, ништа. Реци стаклару да почне радити, нећемо у ноћ ући са разбијеним прозором.

 – Има ли ово позориште уопште Рјешење о регистрацији или сте ви ту на дивље? – пређе на другу тему инспектор када је Маја изашла.

– Наравно да имамо, ми смо озбиљна фирма – рекох па на интерфон дадох задатак Маји.

 – Мајо, молим те, донеси Рјешење о регистрацији фирме.

Шутјели смо неколико тренутака док Митар није донио те папире. Вјероватно га Маја замолила да их донесе, плашила се инспектора. Дао их је мени а ја инспектору. Он их је дуго прелиставао. Видио сам по њему да не чита ништа него како смишља слиједећи корак. Покушао сам предвидјети шта би то могло бити и погодио сам.

– У реду– напокон он проговори смотавши папире у ролну – Ово носим са собом на провјеру. Бићете писмено обавјештени о експертизи.

– Не носиш ти наше документе нигдје. Знаш и сам да ти за то треба судско рјешење – рекох и брзо му узех документа. Он погледа у њих, па у мене, затим крену руком ка леђима гдје је, вјероватно, држао пиштољ, па се предомисли.

– Изгледа да гледаш пуно детективских филмова. Ја то морам понијети са собом – рече гласом у којем се осјетила и паника и молба.

– Ништа ти не мораш. Реци оном ко ти  је наредио да нам изузмеш документацију да те је на зло наговорио. Ја се извињавам и теби и овој финој господи иза тебе што вас нисам раније обавијестио да се у овој  канцеларији сви разговори снимају – рекох, а он се на силу насмијеши.

– Знам за ту вашу камеру, господине директоре. Обавјештен сам. Ми смо у полицији о свему добро обавјештени.

 Гурну малог ка нижем полицајцу.

 – Остављам вас у вашем позоришту. Још ћемо се ми видјети, господине директоре позоришта. Довиђења.

– Збогом господине виши инспекторе Шолаја – рекох гледајући га у очи као што је и он мене гледао. Тада, као у филмовима, он направи неколико корака уназад па се окрену и нагло изађе између двојице полицајаца, који одоше за њим водећи мангупа који нам је разбио прозор. Вјероватно ће га изружити што није побјегао када је то учинио, потом пустити да иде кући, а њега ће окривити за сву своју неспособност.

– Ако смијем констатовати, шефе, резултат је шест нула за тебе.

– Јесте, Митре, али дуго је до сто.

– Па и није, шефе, кад играш са пацерима – развуче он брке у широк осмијех.

  

ДЕВЕТО ПОГЛАВЉЕ

ЗАТИШЈЕ ПРЕД БУРУ

Дани су нам пролазили у ишчекивању пројекта и понуде од Јапанаца. На основу неколико мејлова наше конверзације, начелно су прихватили да нам изграде позориште, али су их интересовали детаљи измјена оног њиховог пројекта којим смо ми располагали. Од њих смо сазнали да морамо припремити инфраструктуру, урадити и озидати сутеренске радове и салити такозвану мртву плочу по пројекту који ће нам ускоро доставити. Такође морамо извршити све препреме за инсталације воде, канализације, струје и телефона. На ту плочу ће они поставити наше позориште. Што је значило да ћемо морати ангажовати неко грађевинско предузеће. Обрадовала нас је вијест да ће од доласка њихове екипе на градилиште, до предаје кључева проћи тачно 80 дана. Значи ни три мјесеца, а познавајући наше градитеље, вјероватно ће ту плочу радити три- четери мјесеца. Додали су, такође, да ће и ове припремне радове надгледати њихов инжињер. Дао сам Балти задатак да трага за најбољим, најсигурнијим и најбржим грађевинским предузећем.

– Морамо ли расписивати тендер? – упита ме Митар.

– Не вјерујем. Мислим да је то само за јавне установе и државне фирме. Могу са својим парама да радим шта хоћу и да бирам сараднике по личном нахођењу – рекох, иако нисам био сасвим сигуран.

Док смо тако разговарали улетише у канцеларију тета Радини унука и унук. Говорили су радосно углас. Дјевојчица Наташа је говорила како је она добила петицу и како ће четврти разред основне школе завршити одличним успјехом и како ће као и сваке године имати све петице, а мали Милош је причао како је постигао два гола у школи. Бака их је једва смирила, а онда Наташа приђе нама двојици. Имала је велике лијепе плаве очи, а поглед јој је био бистар и одлучан.

– Волите ли загонетке? – рече, па не чекајући наш одговор настави. – Хоћете ли да вам поставим једну?

– Убих се за загонеткама – нашали се Митар.

– Ма шали се чика Митар – рекох, пошто јој се лице стужи. – Причај, слушамо те.

– Е, овако. Налазите се у сред пустиње, држите једну јабуку у руци и напада вас лав. Како да дођете до Рима? – поново се насмијеши и рече Наташа, а Митар се зачуди.

– До Рима? Шта ћу ја у Риму.

– Ма ви се шалите, чика Митре, зар не? – са надом у гласу рече, па настави – Не знате? Ја ћу вам објаснити. Слушајте! – Мало се присјећала, па настави одлучно што нам је био знак да је успјешно освјежила меморију. – Е, овако. Рекли смо да се налазите у сред пустиње, да имате једну јабуку у руци и да вас напада лав, а ви морате да нађете пут до Рима. Погледате у јабуку и сјетите се да јабука никада не пада далеко од стабла. Брзо се попнете уз то стабло и када видите да вас лав више не може дохватити, лакне вам, и, као што се оно каже „падне вам камен са срца“. Тај камен погоди лава у главу и наравно, убије га. Када то видите, ви сиђете са дрвета радосни, оно, као да сте на коњу. Е, сад, кад сте већ на коњу ви лијепо кренете на пут. Није битно којим ћете путем ићи јер, као што знате, „сви путеви воде у Рим“!

– Воде у Рим!... – рече Митар са њом у глас, па рече одушевљено: – Е, свака ти част. То је супер. Одавно нисам чуо ништа љепше. Баш ти хвала.

– Шефе, нашао сам – јави се радосно Балто. – Ево, „Гранит–градња“ из Сарајева. Имају најбоље оцјене и најповољније рокове.

– У реду. Пошаљи им фотографије како сада изгледа плац и пројекат те плоче. Тражи њихове понуде да знамо како ће, колико и пошто то да нам направе.

– Добро, шефе, одох то да исфоткам. Може ли и Вања са мном? – рече смијешећи се.

– Може, наравно, ако хоће.

Вања се насмијеши, диже обрву и устајући одмахну главом. Знао је он да Балто не воли да пјешачи.

– Ја с тобом или ти са мном? – рече Вања, а Балто уз смјешак одговори:  

– Ма свеједно, само да се не пјехана.

Изађоше, а Митар и ја пређосмо у моју канцеларију. У пролазу сам дао знак Маји да нам донесе по воткицу.

– Како мислиш да их натјераш да пожуре и да се држе рока око те плоче? – питао ме Митар.

– Гледај, они ће у понуди навести за колико дана то могу урадити. Не знају да ли смо ми још неком послали сличан захтјев за понудом, па ће највјероватније рећи како ће урадити за краће вријеме него што им стварно треба. Е, лијепо. Ја ћу их уговором обавезати на тачност термина из понуде, са могућим пеналима у случају кашњења. Написаћу да за сваки дан прекорачења цијену изградње смаљујем за 1%, па нека изволе, нека развуку на сто година, ако хоће.

– Лијепо си то замислио, али хоће ли они пристати на то?

– Ако хоће да радимо, морају. Нисам их ја тјерао да пишу криво. Разговараћемо.

– Само да салијемо ту плочу, имам осјећај да ће пола посла бити готово.

– Не бој се, снимићемо ми ту плочу – рекох кроз смијех јер сам се сјетио нечега.

– У свом сам граду имао једног врлог комичара Џему Кукића. Мислим да сам ти причао у неколико наврата о њему.

Маја унесе воткице, насмијеши се и изађе.

– Је ли то онај што је говорио: „Лако ти је кад знаш“?

– Да тај.

Једног дана, након пробе пијуцкамо, и он се нешто одлучи устаде и оде рекавши нам да ће се брзо вратити. Стварно дође брзо и носи у кеси нешто. Питамо шта му је то, а он вели: „Двије киле ексера и клупко конопца.“ Ми смо се смијали питајући га шта ће му то, а он нам вели: „Ма сад нешто контам, што бих се ја више гурао са својима у оној старој кући. Одох себи, брате направити пристојну кућу и да у нјој ја будем глава породице. Да се могу разгаћити кад год пожелим.“ Наравно, смијали смо се и томе, не вјерујући да ће он направити кућу, судећи да је волио да попије и да се проводи. Након неколико мјесци он нас зове на фешту и телетину и кромпир испод сача. Ми га питамо који је разлог, а он нам вели: „У суботу снимам нову плочу, па хоћу да то прославимо. Шалим се, салијевам задњу плочу па да ми мало помогнете око тога  једном омладинском акцијом, а онда ћемо ту телетину и кромпир испод сача.“ Наравно, сви смо пристали и обавили то са пуно уживања.

– Да, некада се могло тако. Људи су били вољни помоћи једни другима. Није их требало ни звати, сами дођу када се треба нешто радити.

– Ево ти примјер за то што говориш – рекох. – Мој стари је сваке године, док нисмо увели парно гријање, у априлу куповао дрва и угаљ за слиједећу зиму. Не памтим да смо зиму сачекали, а да подрум није био пун лијепо сложених дрва и угља. Елем, чим стигне камион са дрвима и почне их киповати иза наше зграде, из сусједних зграда излазе комшије са сјекирама да помогну мом старом. Све то заједнички исцјепамо и сложимо у подрум за неколико сати.

– Е, ајд сад реци некоме да ти нешто помогне урадити. Одмах пита колико ћеш му платити – гунђао је Митар. – Или ће ти рећи као ономад Владо што је рекао Зоки. Знаш за то?

– Не – насмијеших се јер сам очекивао да ће бити нешто духовито. – Причај!

– Стигао Зоки угаљ, три тоне, и тражи ко ће му помоћи да то убаци у шупу. Пуно је то три тоне. И тако пита он Владу брку да му помогне, а овај му рече да не може и да је болестан. Зока се изненади па га забринуто, саосјећајно пита шта му је, шта га боли, а Владо ће ти на то: „Ма боли ме она ствар, па се изрази која ствар, за твојим угљем!“ – заједно смо се томе смијали.

– Кад спомену Владу ја се сјетих једног мог старог другара Владе Гаврића. Једне прилике пита он оног мог комичара Џему да му посуди тридесет њемачких марака, а овај му вели: „Немам. А и да имам одакле ми?“

Док смо се смијали провири Балто:

– Шефе, стигли смо. Хоћеш да видиш фотке?

– Хоћу – рекох.

Исписмо оно вотке што нам је било у чашама и пођосмо за Балтом до његовог компјутера. Направио је двадесетак фотки, баш из свих могућих углова. Биле су добре.

– Браво, мајсторе. Е, то ћеш им послати, и онај дио пројекта што се тиче те мртве плоче, а те фотке ћеш свакако послати и Јапанцима да људи имају увида у то гдје правимо позориште – рекох, а он додаде:

– Важи, али ћу за њих направити још фотки са мало веће удаљености да виде у којем ће амбијенту градити то позориште.

– Може, паметно. Што би мој стари рекао: „Имаш ти у глави док се не ишчешљаш!“

Окренух се Маји.

 – Мајо, ти мало просурфај по порталима да видимо да ли нам још неки пси лају око куће?

– „Пси лају, караван пролази!“ – рече са смјешком она, па поче да куцка по тастатури.

Након неколико дана стигла нам је веома повољна понуда од грађевинара, у којој су рекли да ће од потписа уговора најдаље за  дана завршити посао и да, што се њих тиче, могу почети одмах са радом. Рекох Балти да им јави да прихватамо и да се стрпе неколико дана док не добијемо грађевинску дозволу, за коју смо предали захтјев и сву потребну документацију прије десетак дана.

– Газда Митре, идемо нас двојица до Општине, да видимо гдје је запело – рекох, а он се насмијеши:

– Да их питамо: „Ђе, ба, запело?“.

– Добар дан, младе даме, како сте нам данас? – упитах, пошто смо ушли у канцеларију у коју су нас упутили они из писарнице гдје смо предали захтјев за издавање грађевинске дозволе и осталу документацију. Ту су биле три јако љубазне жене средњих година са којима сам се знао дуго. Од најстарије је син играо код мене у двије представе.

– Памтимо и боље дане, мој Мргуде – рече она. – Којим добром?

– Хтјели смо да видимо гдје је запело око наше грађевинске дозволе? – оне се згледаше и престадоше смјешкати. Друге двије се брзо вратише својим папирима, а ова најстарија нам се благо и саосјећајно насмијеши:

– Бојим се да ту има становитих проблема и да ћете о томе морати разговарати са шефом – главом показа према сусједним вратима.

Захвалих се на љубазности и одосмо ка тим вратима. Примијетих да је она најмлађа одмах дигла слушалицу и како је кријући поглед и своју активност брзо другом руком посегнула за телефоном да бира бројеве. Схватих да некоме јавља да смо ту. Нагло се окренух према њој и уз смјешак рекох:

– Поздрави ми господина Помоћника.

– Хоћу, хвала. – рече она па збуњено измјења неколико погледа ка телефону и мени, па се благо зацрвени схвативши да сам је провалио.

Шеф ме само кратко погледа и врати поглед на новине. Нас двојица се погледасмо и као да смо се телепатијом договорили остадосмо да стојимо метар испред његовог стола ћутећи. У наредних неколико секунди нас је све чешће погледао кратким, блиц погледима, те на крају спусти новине и погледа ме равно у очи са фацом која није ништа говорила, као да је стао код фотографа да се слика за личну карту.

– Добар дан – рекох, а Митар само климну главом. Шеф је чекао да наставим, да га нешто питам или кажем за шта сам дошао, а ја сам чекао одговор на мој поздрав. Намјерно сам га хтио испровоцирати, што сам очито и успио, јер он благо згужва новине и врло нестрпљиво рече:

– Изволите?

– Добар дан – понових, а Митар додаде као подршку:

– Добар дан.

– Добар дан. Изволите – рече шеф и наслони се леђима у својој огромној фотељи, коју као да је донио из неког позоришта. – Шта сте требали?

– Желио бих да знам зашто још није готова моја грађевинска дозвола?

– Како тачно гласи наслов тражиоца дозволе? – рече он копајући по гомили фасцикли које су заузимале двије трећине његовог огромног радног стола.

Лагано ме обузимао осјећај да сам на представи Нушићевог „Народног посланика“.

 – Приватно позорише „Театар снова“ – кратко рекох, а он са подсмјехом постави умно питање:

– Па добро, је ли позорише или театар?

– Не мора се бити пуно паметан да би се схватило да се моје приватно позориште зове „Театар снова“.

– То као ја нисам пуно паметан? – баци блиц поглед на мене па настави ровити по фасциклама. – Када сам ја ишао у поозориште, ти си јурио овце по Влашићу.

– То је, вјероватно, био и последњи пут да си ишао у позориште – рекох уживајући у трансформацији фаце саговорника када год бих, слиједећи њега, прешао на „ти“. – А што се тиче оваца, свега сам неколико пута ишао на Влашић да купим јагње за првомајски уранак.

– Првомајски уранак? – са гађењем рече и дода са подсмјехом: – Комуњара, а?

– Не, ти си био комуњара, а ја сам био искрен и поштен комуниста.

– Ја?! Ја никада нисам био комуниста!

– Јок ниси! Знаш ли ти у чему је разлика између комуњаре и комунисте?

– Исто срање – рече он прелазећи на другу хрпу фасцикли. Тада угледах своју жуту фасциклу испред њега дјеломично покривену новинама.

– Не знаш, наравно да не знаш. Комунисти су они који су вјеровали и који још увијек вјерују у циљеве и идеале Комунистичке партије и њеног Манифеста, а комуњаре су такви као ти, који су били чланови Савеза комуниста Југославије само како би се боље лактали кроз живот и заузимали боља радна мјеста и углед у друштву.

– Па гдје су ти сада ти твоји комунисти? Покрали што сте могли, па се распали к'о балон од сапунице, к`о бугарска скупштина.

– Ено их у разним странкама у врховима изборних листа. А обичан свијет данас, као и онда, шути и гледа како да преживи. Јер, као што је онда било да ниси добар човјек, ако ниси у партији, тако сада ниси добар човјек ако не идеш у цркву и не зовеш га на славу. Нико те не пита имаш ли ти шта да једеш, гдје да спаваш, како и чиме славу да славиш?

– Богами, ми смо увијек славили и славу и Божић.

– И Први мај и 29. новембар и све остало.

– Па шта фали, важно је да се прославља – кратко се насмијши, откривши домине умјесто зуба. – Ти си ми нашао бринути се да л' народ има шта да једе, а овамо правиш приватно позориште.

– Добро си ти упознат са чијим и каквим парама ја то правим. Морао сам га сачувати од општинских лешинара и градских тајкуна.

– Вријеђај, вријеђај. Знаш ли ти ону стару пословицу: Кога је молити, није га љутити? – у очима му бљесну понос што је знао једну пословицу.

– Ја овде никога ни за шта не молим. Само тражим да ми се изда дозвола да могу наставити са радом на свом пројекту.

Он одустаде од тражења и уморно се завали у фотељу „Јеврема Прокића“, као да је три сата орао тврду камениту хереговачку ливаду. – Коју ћу данас и да добијем.

– Данас?! – слатко се насмија шеф – Па видиш, човјече, да и нема овде твоје документације. Како да ти дам дозволу или одговорим на упит ако тај упит и не постоји. Иди доле у писарницу и види коме су то они шарлатани прослиједили. Мени нису.

– Ето ти моје документације у тој жутој фасцикли испод новина. Изгледа да си је баш јутрос студирао и смишљао како да ме осујетиш у намјерама да направим то позориште?

– Ово? Мислиш да је ово твоје? – рече он узевши фасциклу.

– Немам шта да мислим. Знам да је то.

– Сумњам ал' 'ајд' да видимо – рече, па по старински пљуцну у прст и почне листати моје папире отрага као када чита новине, па крене од спортских страна. Након извјесног времена подиже упитно поглед. – Па гдје ти је урбанистичка сагласност? Не можеш добити грађевинску дозволу без урбанистичке сагласности.

– А гдје сам требао поднијети захтјев за њу? – рекох, иако сам знао одговор. Он се побједоносно насмијеши и рече:

– Овдје, наравно. Али ти то ниси знао и ниси ни направио захтјев. Везе са животом немаш, а овамо се правиш паметњаковић и вајни послован човјек.

– Погледај боље. Све је ту – рекох мирно, а он поче брзо да листа моје папире говорећи повисивши тон. – Није тачно да је овде. Нема га, видиш да га нема?

– Не видим ја ништа и није моје да гледам. Ја имам уредно овјерене копије свих докумената које сам предао од стране писарнице. Дакле, ти треба да гледаш, а не ја.

Он опет баци онај блиц поглед на мене па тада као откри тај мој захтјев.

– Аааа, ево га. Јесте, то је тај захтјев. Да видимо шта пише.

– Тек данас ћеш почети да читаш ту документацију?

– Полако, нигдје се не журим. Имам времена још двије године до пензије.

– Морам те упозорити да тиме кршиш Закон – рекох, а он престаде да се церека. – Кршиш „Етички кодекс“ Општине Гумно.

– Ма немој? Шта ти знаш о „Етичком кодексу“, матере ти?  – поново поче да се церека склопивши моју фасциклу и баци је на врх најудаљеније гомиле гледајући ме побједоносно.

Када сам посегао за унутрашњим џепом сакоа у очима му бљесну искра страха. Можда је помислио да вадим пиштољ, али када видје у мојој руци мали ниотес лакну му.

– Ево шта ја знам о „Етичком кодексу“ – лагано сам прелиставао странице тог блокчића намјерно отежући како би се он што дуже мучио питањем шта ја то имам, па почех читати: – Етички кодекс службеника и намјештеника Општине Гумно, Члан 14. Начелник било којег Одјела Општине Гумно или особа коју он овласти, даје одговор на захтјев за издавање траженог документа или издаје тражени документ најкасније у року од 7 дана од подношења захтјева.

– Све летим – подсмијехну се он иронично, али не са сигурношћу са којом је то до сада радио.

– Је л'? Е, па има још: „Етички кодекс службеника и намјештеника у Одјелу за општинску самоуправу и управу Општине Гумно, VI.,  Притужбе на непоштивање Етичкога кодекса. Члан 15., Грађани и службеници могу се обратити Начелнику Општине Гумно притужбом на понашање службеника, за које сматрају да је противно одредбама Етичкога кодекса. Притужбе разматра Начелник Општине Гумно и по потреби покреће поступак због повреде службене дужности, утврђене Законом, другим прописом или Правилником о радним односима и одговорностима за повреде службене односно радне дужности у Одјелу за општинску самоуправу и управу Општине Гумно. Начелник Општине Гумно или особа коју он овласти, даје одговор на притужбу најкасније у року од 7 дана од њена подношења.“

– Коме ћеш се жалити? Начелнику? Па он је...

Тада застаде у страху да је почео говорити оно што никако није смио, али сам ја већ и из ово мало ријечи разумио па наставих његову мисао:

– Па он је и наредио да се по сваку цијену осујете моје намјере око тог позоришта. То си хтио да кажеш, а? Одлично! Зато сам ја и повео свједока који све снима.

Митар се брзо досјети и из џепа извади мобилни телефон окренут стражњом страном па га врати у џеп.

 – Али ја нећу са овим код начелника него у медије.

– Е, једва те чекају медији. Већ су те и онако пуни.

– Не мислим ја на ове ваше новинарчиће који пишу по локалним сајтовима на интернету, него на праве медије, државне. Па да видимо како ћеш пензију дочекати у портирници гдје си и почео свој стогодишњи радни вијек у овој згради.

Гледао ме је једно вријеме са истом безизражајном фацом, а онда посегну руком ка телефону, ја га зауставих ријечима.

 – Размисли мало прије него направиш слиједећу глупост. Зар мислиш да ће начелник допустити да му се заљуља фотеља пред слиједеће изборе? За све ће окривити тебе, суспендоват ће те.

 – Па суспендоват ће ме и ако ти дам дозволу – рече скрхан бригом за личну егзистенцију, а она надменост се растопи као сњежна пахуљица када падне на длан.

– Неће. Не смије. Сада га имаш у шаци.

– Ја њега?! Како?

– Рећи ћеш му да те он тјера да кршиш Закон и да си ти баш према том Закону и дужан не извршити такву наредбу. Чак си дужан и пријавити то државној контроли, али да ти нећеш јер желиш да га заштитиш.

Тада одлучих да не измишљам даље да се не бих уплео у сопствене лажи, тачније то су биле моје претпоставке да би тако требало да пише у Закону, али да ли пише или не, ја појма нисам имао.

– Дакле, хоћеш ли га звати или ћу добити потребне документе? – гледао ме је неколико тренутака још увијек држећи слушалицу, а онда притисну једно од дугмади. Знао сам да није звао начелника и да је то вјероватно интерфон веза са секретарицом.

– Марија, реци Анђи да нам донесе три кафе и три вискија – рече, а Митар добаци подигавши два прста до носа као у школи, па тихо добаци:

– Ми бисмо радије воткице.

– Један виски и двије вотке – кратко рече, спусти слушалицу и отпухну. – Е, па Боже, ваљда сам дошао на ред да ми помогнеш.

– Хоће – саосјећајно рече Митар. – Бог воли покајнике и прашта им.

Пола сата послије смо изашли из зграде Општине са свом потребном документацијом.

– И, газда Митре, који је сада резултат?

– Седам нула, шефе! Седам нула!

  

 ДЕСЕТО ПОГЛАВЉЕ

ПОЗОРИШТЕ ЈЕ ПРИЈЕ СВЕГА ИДЕЈА И ПОТРЕБА

          Велики камион са огромном приколицом на којем су били по један ровокопач, багер и булдожер гусјеничар, протутња поред наших прозора који се благо затресоше, а Митар скочи.

– Ево их, шефе. Одох ја тамо – рече Митар журно прикупљајући своје цигарете и остали прибор са стола, па онако с ногу допи кафицу и сркну остатак вотке у чаши. – Можда смо могли направити малу церемонију за почетак радова?

– Ма, јок. Направићемо праву свечаност приликом отварања позоришта – погледах у сат па наставих. – Баш ме чуди што им касни главни инжењер, јер су Јапанци познати по тачности?

– Да, сјећаш се оне приче како се убио министар саобраћаја у Јапану јер му је један воз каснио три минута? – рече Вања, па дода: – Хоћу ли, шефе и ја са њим на градилиште?

– Нећеш. Ти сачекај Јапанца инжињера, па ћеш њега одвести тамо.

Десетак минута касније уђоше једна млађа, а друга старија Јапанка. Старија  се звалаТошими  и била је тај очекивани инжењер, а млађа Фумико, преводилац. Изврсно је говорила српски са оном мекоћом у гласу и специфичном бојом. Током превођења успјешно је опонашала дикцију и мимику саговорника којег је преводила. Кратко смо попричали и договорили се да их Вања одвезе на градилиште да се упознају са ситуацијом, потом да их одвезе до хотела „Магла“ гдје их је чекао двособан апартман са погледом на ријеку. Када се смјесте и мало одморе наћићемо се у „Плавом салону“ ресторана њиховог хотела на ручку у два поподне.

– Било би добро, Мајо, да им се нађеш мало у вечерњим часовима. Да их мало упутиш у природне љепоте Гувна, мислим кафиће и сл.

– Нема проблема, шефе али мислим да би им се ти требао наћи при руци. Инжењерка је твоја категорија – насмијеши се и дода: – Колико смијем потрошити на њих?

– Колико будеш мислила да је потребно.

– У реду. Бићеш задовољан.

Пола сата касније Вања се вратио и испричао нам одушевљено шта је било на радилишту.

– Оне су тамо поставиле мањи контејнер у којем су се налазиле двије канцеларије. Зато су и касниле. Једна је била за њих двије, а друга за руководиоца градилишта. Када смо дошли, тај контејнер је био спреман, и на њега струја прикључена, машине истоварене, онај тегљач отишао, а радници су сједили или лежали около уживајући у сунчаном дану. Међу њима су биле двије гајбе пива. Шеф градилишта је покушавао да их мало пожурује да крену са радовима, говорећи о роковима и слично. Они су мирно слушали, али ничим нису показивали да им се жури. Ове двије уђоше прво у контејнер да провјере да ли је све на свом мјесту. Ушао сам и ја са њима. Оно сам виђао само у филмовима. Као да сам ушао у кокпит свемирског брода, све пуста електроника са милион малих монитора и свјетлуцавих лампица у свим бојама. Кратко се задржале, чачкале нешто по компјутерима, потом ставиле на главе радне кациге, а онда су изашле. Попеле се у корпу багера и дале знак оном човјеку који је сједио у кабини да их мало подигне, па да угаси мотор. Дигао их је једно метар, метар и по од земље. Сви су се почели окупљати око њих. Гледали су их ко да се спремају да заплешу уз стриптиз. Нису јадници могли ни наслутити шта их чека. Нисам ни ја, који сам знао ко су оне, а камоли они, ђутани, полупијани. Биле су мирне, а онда поче представа. Прво се старија дерала на јапанском језику, а потом млађа исто тако на српском језику. Изружили су их као шарове. Запријетили су да ће сваки који буде забушавао бити отпуштен, а ако буде пет отпуштених радника да се једнострано раскида уговор са „Гранит–градња“ из Сарајева, те да ће они морати платити пенале за нанесену штету која је проузрокована тим раскидом уговора.

Почео шеф да се буни, да их правда како су уморни од пута, али она му рече да лаже, да зна да су стигли синоћ и да су се довољно одморили, и то, да, како се нису оне умориле, које су малочас допутовале из Јапана, а они се уморили који су синоћ дошли из Сарајева? Неколико минута послије све је пуцало од послова. Сви су нешто журно радили: једни маркирали по цртежу, ровокопач на једној страни, а булдожер на другој. Живи мравињак је наше градилиште, а народ се окупио као да је циркус. Дошло ми да им карте наплатим – насмија се па дода: – Штета што нисам понио један блок карата.

– Е, супер. То је врло, врло, врло добра вијест – рекох. – Мајо, да ли сада видиш колико си ми потребна? Хоћу да нас добро разумију и да знају све шта нам се кува. Све, и како смо дошли до пројекта и на какве сплетке наилазимо.  А на крају их замоли да нам помогну и да не допусте и не насиједају на било какве смицалице у фирми и око фирме.

– Си, шефе. Баш ми је драго што ми дајеш тај задатак. Нећу их пуштати саме ван њиховог апартмана.

– Гдје су сада? – питах Вању. – Да ли си их смјестио у хотел.

– Јесам, а оне су на рецепцији замолиле буђење у пола два.

– Добро, Вања. Види да и ми не закаснимо. Морамо тамо бити прије два.

– Иде ли неко са тобом? – ушита ме Митар.

– Да, Вања и Маја. Нека тета Рада скуха пун лонац кафе па им ти и она однесите на градилиште. Колико их тамо има?

– Тачно четрдесет са шефом – рече Вања.

 

– То ме подсјети на оно када пита жена неку стару Ану, прије тридесетак година: „Колико си, Ане, имала копача?“, а ова јој каже: „Шест и мој Анто пети!“ – сви се насмијасмо, а ја додах Митру: – Купићеш толико великих порција ћевапа. Када им будеш дао то, реци им да ово неће бити увијек, само првог и задњег дана на градилишту.

– Си шефе – рече ми Митар и оде до телефона да наручи ћевапе.

– Шефе, нашао сам нешто што бисмо, можда, морали сви знати – јави се Балто.

– Шта имаш?

– „Јапански пословни бонтон“.

– Е, супер. Читај.

– „Успостављање првог контакта за јапанске пословне људе представља огроман корак. Због тога је потребно да имате стрпљења, јер се пословни контакти у овој земљи граде дуго и полако...“ 

Читао је Балто течно, што ме подсјети на његове прве читаче пробе из времена када је као мали био талентован глумац код мене, на мојим првим пробама Драмског студија у Дому културе Гумно; Балто је даље читао са монитора: – За почетак, поред обима и вредности пословања које доносите, Јапанци велику пажњу посвећују вашим препорукама које сте стекли током пословања. Једноставно, уколико немате добар глас у пословним круговима нећете моћи да започнете пословање са јапанским партнером. Када уговарате састанак са јапанским партнерима потрудите се да добро осмислите и најмањи детаљ, јер Јапанци велику пажњу посвећују пословности – од одијела, преко размијене визит карти, до начина на који водите састанак.“

– Прво ћемо, Вања, скокнути до мене кући да се пресвучем. Видиш, на све гледају – рекох а Маја дода:

– Мораћу и ја.

– Бићете услужени – рече Вања, а ја рекох Балти:

– Читај даље.    

– „Циљ првог састанака у Јапану не би требало да буде само уговарање посла. Будите стрпљиви, пријатни и покушајте да креирате пријатну атмосферу у којој ћете слободно моћи да размењујете идеје са осталим саговорницима.

Услови рада за које још нисте чули. Ипак, пријатна атмосфера не подразумева претерану опуштеност. Представљање идеја, ваше компаније и вас самих изнесите на формалан и крајње суптилан начин.Подразумева се да на састанак дођете на време, чак и који минут пре времена док кашњење веома лоше утиче на стварање слике о вама, самим тим и на даљи вид сарадње.

Кодекс облачења. Кад је о облачењу реч, препоручујемо вам да се обучете пословно, јер неформално облачење није допуштено када послујете у Јапану или са Јапанцима. Значи тамно одело за мушкарце и прикладан костим са сукњом испод колена за жене.“

– Испод кољена?! Па ја немам такву – рече Маја па се присјети: – А имам, онај тамноплави плишани комплет, што сам носила у твојим „Свастикама“. Може ли то?

– Ако је теби угодно и удобно у њему, може. Све може – рекох па се окренух Балти који је чекао да му кажем да настави са читањем. – Читај даље.    

– „Такође, женама се не препоручује да носе панталоне на пословне састанке јер се то сматра увредљивим, као ни ципеле са високим потпетицама како не би биле више од мушкараца. Све што би могло да вас издваја од других се не препоручује и треба избјегавати.

Како доносе одлуке. За Јапанце се каже да су оријентисани ка групи. То значи да у пословању може да се деси да на састанку буде чак до три пута више јапанских колега него чланова ваше делегације. Треба знати да су Јапанци веома осетљиви на хијерархију и године, а ауторитет се увек даје најстаријем члану групе. Њих је лако препознати јер су по правилу позиционирани у центру групе, или на средини стола, окружени са стране мање значајним сарадницима по хијерархији. Приликом доношења одлука консензус је јако битан и узимају се у обзир мишљења свих запослених укључених у одређени пројекат. Наравно, на крају коначну одлуку доноси сам врх менаџмента.“

Ушли смо у „Плави салон“ ресторана репрезентативног хотела „Магла“ који је био понос Гумна, у пет до два. Обукао сам лагано смеђе одијело са прслуком, а Маја онај комплет о којем је говорила. Изгледала је прекрасно и нешто млађе у њему. И Вања се пресвукао. Имао је сиво пословно одијело и бијелу кошуљу са краватом. Насмијешио сам се јер сам знао да он мрзи одијела и кравате, а нарочито кошуље. За њега су закон мајице.

На наше изненађење оне су већ биле тамо. Нису давно стигле јер пред њима није било никакво послужење. Давно сам читао како познати јапански модни креатор Тадаши Шођи коментарише моду: „Одијело не треба и не чини човјека, али погрешан избор гардеробе је такође нешто што не би требало правити“. Ове двије су се тога држале. Биле су слично обучене: инжињерка Тошими је имала на себи уски љубичасти свилени стилизовани кимоно, осавремењен свакако, али са лијепим јастучићем на крстима који је служио, вјероватно, као несесер за телефон, приручну шминку или слично. Кимоно јој је досезао скоро до ципела са равном петом исте боје као и кимоно. На глави је имала од истог материјала мараму везану у облик лептира ширине длана. Млада преводитељка Фумико је сходно својој младости била скромније али веселије обучена: од истог материјала који се прелијевао од тамно до свијетло љубичасте боје. Њен слободније стилизован кимоно се од бедара до испод кољена ширио у од волана сачињену хаљину. Није имала онај јастучић, а исти мали лептирић јој је био закачен у предјелу срца. У коси је имала само свијетлољубичасти украсни рајф. Када су нас угледале, госпођа Тошими дискретно погледа на ручни сат. Устадоше, склопише дланове испред себе и погнуше главе скоро да су челом додиривале врхове прстију. Покушали смо да узвратимо на исти начин. Вјерујем да је изгледало незграпно, али срећом нико нас није ни могао видјети, били смо сами у салону а оне су и онако имале сагнуте главе. Помислих да смо требали и ово увјежбати.

          – Јон ци те ци! – рекоше оне углас.

          – Добар дан! – рекосмо нас троје. Као да смо се договорили да не покушавамо на јапанском их поздравити. Оне  подигоше главу смијешећи се. Инжињерка ми пружи руку и рече меканим српско–јапанским миксом:

          – Добри дан, си.

          Оно „си“ јој је, како сам касније видио на компјутеру, значило „господине“. Изруковасмо се са њима и посједасмо. Њихову озбиљност, смјерност и углађеност сам успио брзо разбити присношћу и шалама. Као аперитив узеле су вишњевачу уз коментар да нигдје нема љепше вишњеваче од српске. Онда сам им ја појаснио да та вишњевачу коју пију није направљена од вишања, него да то мјештани праве тако да у ракију шљивовицу потопе пуно вишања, додају мало шећера и ставе флаше мало на сунце како би алкохолно врење брже и квалитетниј завршило.

          – Испричаћу вам једну анегдоту из свог дјетињства. У мом граду одакле су ме вјетрови рата додували у овај град, када сам био мали били су у моди разни ликери. Правиле су их углавном жене па тако и моја мама. У малим бочицама се нектар продавао који се сипао у разблажени алкохол купљен у апотеци. Било их је разних али мама је најрадије правила и служила својим гошћама овакву вишњевачу. Није куповала нектар него је радила управо онако како сам малочас испричао. За то је имала и лијепе украсне широке флаше. Мој млађи брат и ја, када се тога сјетимо, а када нам родитељи нису били у кући, одемо у шпаиз и из једне од испијених флаша узмемо по неколико вишања и поједемо их. Једне прилике нам се то толико допало да смо појели цијели садржај из једне флаше и понапијали се по први пут у животу.

          Лијепо је било видјети Јапанке како се слатко смију и како лагано прелазе у свој природни осјећај.

– Ја ћу вам рећи како се прави овај ликер. То је моје омиљено пиће, а воле га и све моје пријатељице – рече Маја, а када јој Фумико преведе, Тошими брзо извади мали компјутер, отприлике димензија 15 пута 10 центиметара, са великим дисплејом, који јој је служио и као телефон, да би у њега укуцала Мајин рецепт како се прави ликер од вишања или у народу познат као вишњевача, па Маја настави: – За ликер од вишања вам треба: један килограм вишања, један килограм шећера, један литар домаће ракије и једна кесица ванилин шећера.

Маја мало  сачека како би ова укуцала преведено, па настави: –  Вишње се очисте од петељки, добро оперу и поредају у већу теглу, ред вишања, па посути шећером, па вишње, па шећер, док све не потрошимо. Налијте ракију преко и затворите грло фолијом и оставите на сунцу око  дана и држати  негдје на балкону или прозору који је добро осунчан. Након тога проциједити кроз газу и сипати у боце, држати на хладном и мрачном мјесту.

– Пошто не волим да останем дужна никоме, рећи ћу вам како да направите ликер од руже и меда, ако желите, наравно? – рече Тошими, а Фумико преведе.

– Наравно да желим, само моменат – рече Маја и крену да укуца у свој мали телефон, па се предомисли, окрену онај роковник и отрага поче да пише, а ове двије су јој диктирале.

– За овај изврсни ликер вам треба: три стотине грама меда, педесет грама ружиних латица, једна литра саке и...

– Саке?! Шта је саке? – упита Маја, а ја јој објасних.

– То ти је њихова ракија, прави се од риже.

– Па одакле ми саке? – тужно рече Маја.

– Може и ова ваша домаћа ракија – објаснише ове двије и наставише: –  Дакле, литар ракије и пет децилитара воде. У кипућу воду полако улијте мед, чим се мед отопи, посуда се скида са ватре, додају се ружине латице и прекрива посуда. Након десет минута вода се проциједи кроз двоструку газу, додаје се ракија и добро се умијеша. Кад се смјеса сасвим охлади, улијте је у боцу те добро затворите. Ликер се чува месец дана на хладном и сувом месту и тек након тога се конзумира. Има и једноставнија варијанта: Боцу од двије литре напунимо са латицама миришљавих ружа и реда се ред латица па ред меда. Шећер се одмјери један килограм и саспе на то све. Остави се на сунцу  дана. Затим се налије ракија и остави четрдесет до шездесет дана на сунцу. Измијеша се скупа, филтрира се, спреми у флаше и добро зачепи.

– Супер! – рече Маја – Ово ћу правити одмах чим набавим руже. Меда и ракије имам. 

А Вања рече:

– Руже ћу ти ја донијети. Има мој комшија колико хоћеш и већ су почеле латице опадати. Даће ми сигурно да их поберем. Ваљао сам и ја њему нешто.

Након размјене тих рецепата и још мало испричаних духовитих догодовштина и смијеха, завршисмо са предјелом и аперитвом па пређосмо на главно јело. Препустиле су мени да изаберем, али су зажељеле да једу неки овдашњи специјалитет. Погледах кратко у јеловник и одмах ми око запе за „босански лонац“. Одавно га нисам ни ја сам јео, па рекох конобару који је смјерно стајао на метар од стола:

– Молим вас, донијећете нам пет пута босански лонац.

Конобар записа, наклони се и оде. 

 То моји прихватише са радошћу, а њих двије се мало згледаше. Пажњу им је привукла радост Маје и Вање, али су и даље биле збуњене. Нешто су се кратко дошаптавале, као да ћемо ми чути и разумјети шта оне говоре, потом нам се обрати Фумико уз несигуран смјешак:

 – Босански лонац? Лонац? Како ћемо лонац да једемо? – Нас троје се спонтано насмијасмо што њу још више збуни.

 – Код нас има чорба од ластиног гнијезда, али од чега је лонац направљен па да се може јести?

– То се, сине, само тако зове – рекох, а онда се она збуни и мало љутну:

– Сине? Ја нисам син.  Нисам мушко.  Ја сам дјевојка.

– Ма, тако господин Мргуд зове све младе своје пријатеље без обзира на пол – појасни јој Маја, а Фумико се насмијеши и преведе својој шефици, након чека су обе дуго климале главом уз одобравајући осмијех и понављале:

– Корева идес... Корева идес... Корева идес... Корева идес...

– Кореја ивес? – понових ја са питањем – шта вам то значи? – Оне се насмијаше па Фумико рече:

– Неее, корева идес! То вам значи: „То је лијепо!“. А сада ми, молим вас објасните шта ћемо ми то да ручамо?

– Радо. Јешћемо специјалитет босанске кухиње који се зове „босански лонац“ јер се кува, само спрема у земљаном лонцу и евентуално из њега једе али се он никако не може и не смије појести. – Сачеках мало да Фумико преведе, па наставих причати правећи повремене паузе: – Традиционална босанска кухиња, аутентични преплет колорита Истока и Запада, формирана дугим периодом прилагођавања јела из кухиња тих дијелова свијета, данас представља дуги низ лаганих јела са пуно свих врста поврћа, млијека и млијечних производа која се претежно кувају и динстају са мало воде, немају запршку ни јаких љутих зачина. Оријентални зачини се употребљавају у минималним количинама и само дискретно подвлаче основни природни укус и мирис јела. Ту су, наравно, и зналачки припремљена меса са роштиља, све могуће врсте пита, оријентални слаткиши којима баш нема места у здравој исхрани, и којешта друго што правим љубитељима добре хране остаје у незаборавном сјећању.

– Хоћете ли рецепт сада записати или послије ручка? – Упита их Маја вадећи свој телефон да из њега прочита. Оне се сложише да им сада прочита те да ће им тако брже проћи вријеме да се то припреми и донесе. Маја је полако диктирала, Фумико преводила, а Тошими уписивала у свој џепни компјутер. Маја настави:

– Састојци: један килограм мијешаног меса, и говеђе, и овчије, и свињско. Један килограм свјежег купуса, пола литра бијелог вина, двјесто педесет грама разне зелени, пашканат и слично, сто педесет грама зрелог парадајза, сто грама суве сланине, двадесет грама бијелог лука, пет–шест зрна бибера, пола килограма кромпира, двије паприке, једна кашичица алеве паприке, мало першуновог и целеровог листа и мало соли.

– Моја бака је то спремала одокално – насмијеши се Вања.

          – Одокално? Шта значи одокално. – Упита Фумико, на шта се ми насмијасмо, па јој ја објасних:

          – То је мала шала, ријеч кованица:  одокално, од ока, онако, отприлике, не по мјери.

          – Аааа, разумијем. То се на јапанском каже: скајно! – рече Фумико, а Тошими потом поче да клима главом, опусти усне и длан руке врти ка горе и доле и поваља:

          – Скајно, скајно, скајно.

Ми смо сви климали главом да разумијемо. Бога питај докле би се то отегло да Маја не пресијече даљњим диктирањем:

 

–  Припрема: месо исјецкати на ситније парчиће и пропржити га мало на ситно сјеченој сланини или уљу. Мању главицу купуса пресјећи на четири дијела, кромпир исјећи на коцке, а зелен: шаргарепу, першун, целер и пашканат, те парадајз, паприку, црни и бијели лук, исјећи на танке колутове. У земљани лонац сложити ред поврћа, ред меса и опет ред поврћа. По површини ставити кашичицу алеве паприке, со по укусу, бибер у зрну, ситно исјецкан першунов и целеров лист и сложити резани парадајз. Прелити вином и водом колико да се прекрије поврће. Лонац чврсто повезати алуминијумском фолијом, ставити на шпорет да проври, а потом у рерну да полагано кува на умереној температури око три сата.

– Мораћемо чекати три сата на ручак? – изненади се инжињерка, а Маја им објасни:

– Ма неее.  Они то спреме у великим земљаним лонцима, а када треба да се послужи наспу по порцију у мање земљане лонце и подгрију у микровалној.

Још смо мало коментарисали и шалили се, а затим је конобар довезао на колицима пет земљаних тањира који су само асоцирали на лонце у којима се кува, али су ови били повеликог отвора и плитки, односно дубоки као и сваки дубоки тањир. Оне су се прво окретале тражећи нешто по столу. Схватио сам да траже оне своје штапиће.

– Извињавам се, нисам сигуран имају ли овдје ваш есцајг, тачније штапиће, сада ћу да питам конобара – рекох, а оне обје у глас на српско–јапанском ме убиједише да није неопходно те да знају да једу и са нашим кашикама.

И стварно су знале. Прво су врло бојажљиво кренуле да једу пребирући кашиком садржај, а онда су се погледале, насмијешиле и у глас рекле:

– Корева идес!

– То је лијепо! – преведох ја својој раји, правећи се важан што знам јапански, на шта се сви насмијасмо.

Ручали смо по јапанском обичају скоро у тишини. Кажем „скоро“ јер нас троје једноствно нисмо ни умјели ни навикли у тишини ручати. Ја ручам у тишини само ако сам ручам, а ако успут гледам и утакмицу, а тада више није ни код мене ни од мене тишина. Када је конобар дошао да поспреми сто замолих га да нам по свом избору донесе литар црног вина. Неколико минута касније појавио се са смјешком; било му је драго што имам повјерења у њега. Подиже флашу до под браду, држећи је и одоздо и одозго, окренуте етикете ка нама, па са дозом поноса и свечане најаве рече:

– Господине Митровићу, од срца вам предлажем црно вино „Морава 2009“ из Винарије Јелић. Вино је направљено од новостворене органске сорте грожђа „Морава“. Као Србија преточена у боцу овај укус представља наше поднебље, а виноград представља уникат у цијелом свијету. Врло јединственог карактера с доминантом аромом бијеле брескве. Пуног тијела и складних киселина, са дугом воћном завршницом. Одлично је младо, али има добар потенцијал за сазријевање.

Потом ми је насуо мало у широку чашу. Ја се присјетих из филмова како господа пробава и одабира вина. Пропустио сам стопицу чаше између прстију па ми је њено тијело лежало на длану. Прво га мало помирисах, затим уз смјешак одобравања мало зњиха чашу па отпих мали гутљај. Дигох обрву и климнух му главом:

– Честитам, Перо, одличан избор. Браво.

 Прво сам хтио да му пружим чашу да ми наспе, а он рашири очи и брзо погледа у сто, што ја схватих као опомену па спустим своју чашу на сто како му не бих сметао.

Перо је сипао прво дамама па тек нама двојици. Сваки пут, када би у неку чашу насуо отприлике двије трећине чаше, пажљиво би измицао флашу, благо је закрећући како не би вино капунло, потом је салветом обрисао врх флаше и тако редом. Када је завршио, спусти флашу на сто.

– Изволите и живјели – рече Перо, наклони се оштрим кратким покретом главе, лагано се окрену на петама и лаганим корацима се удаљи.

Разговор о послу је висио у ваздуху, али нико да крене са њим, да први помене. Вања је споро пијуцкао своје вино иако би најрадије смазао једну пивушку, хладну. Маја је објашњавала нешто о историји града, а успут смишљала нове теме за разговор. Када су нам се на кратко погледи срели, она се благо насмијеши и приведе причу крају. Потом су Јапанке нешто чаврљале на свом матерњем језику, па се Фумико окрену к мени и уз фантастичну имитацију мимике и гласа поче ми говорити као Тошими:

– Господине Митровићу, као што сте се вјероватно ви распитивали о нама, о Корпорацији за изградњу позоришта "Мисубиши"... 

– Гекијō но кенсетсу но таме кабусхикигаисха, "Мисубиши" – пожури Маја да каже како зна и оригиналан назив њихове фирме, чиме је њима потврдила њихово вјеровање да смо се ми распитиваи о њима, што нама није могло никако сметати. На то се Фумико осмијехну па настави:

– Да, Маја, „Гекијō но кенсетсу но таме кабусхикигаисха“ или у преводу на српски  „Корпорацији за изградњу позоришта "Мисубиши"“ из Токија. Тако смо се, наравно и ми распитивали о вама, господине Митровићу и свугдје смо наилазили само на тврдње да сте диван родитељ, педагог, режисер и писац. Да сте јако интелигентни и способни те да вам посебно од руке иду послови организације. Такође смо сазнали и за одређене проблеме које вам праве представници локалне власти и вјерујте нам, имаћете сву нашу подршку као и подршку прослављене корпорације „World Children Theatre Corporation”, са којима смо имали задовољство сарађивати више пута. Не би нас изненадило да сте од њих и добили препоруке за нас? – Она застаде, а ја се само кратко насмијеших, нисам смио ништа коментарисати да се не бих касније упетљао у рекла–казала. – Сада бисмо нас двије вољеле, а вјероватно и ваши пријатељи, да нам испричате још неку анегдоту или примјер ваше сналажљивости у раду са дјецом и фестивалима.

– Шта вас конкретно интересује, имате ли неки одређени случај на уму? – рекох, а главом ми се почеше мотати сјећања. Знам да немају ништа, али сам хтио добити неколико секунди да одаберем праву причу.

– Има једна добра ваша акција, ако могу тако да кажем. То нам је испричао Бил из организације „Ел кондор паса“. Он о вама има само најљепше ријечи. Ради се о добијању фестивала у разговорима у Мађарској. Знате ли на шта мислим?

– Да – насмијеших се ја. – Та је прича стара тридесет година. Елем, у знак признања филмској секцији „Експерименталне сцене“ Нови Травник и нашем раду у њој, Кино савез БиХ, шаље мене и Лазу Ивановића, тадашњег предсједника „Сцене“, на Међународни фестивал аматерског филма у Мађарску, са задатком да од предсједника Филмског савеза Југославије добијемо организацију Савезног фестивала аматерског филма СФРЈ, скрачено СФАФ, такозвану „Малу Пулу“, јер није могао бити организован на Косову због ровите политичке ситуације. Било је прољеће 1983. године. Тамо смо били пет–шест дана. Не могу да се тачно сјетим, али знам да смо у једном мјесту били смјештени у хотелу А категорије са пет звјездица, кавијар за доручак, а у другом, удаљеном петнаестак километара, смо гледали прије и послије подне фестивалске пројекције аматерских кратких филмова из цијелог свијета. Жао ми је што нисам одмах по повратку читаву ту причу ставио на папир, веома добар би се филм или чак и роман могао направити од свих догађања. Можда вам некада и испричам нешто од тога, али ћу вам сада, да не ширим причу, испричати како сам Црногорца предсједника Филмског савеза Југославије успио одговорити да тај Фестивал прави у Црној Гори, па да га направимо у Босни, тачније у мом Новом Травнику.

– Ниси нам причао – насмијеши се Маја.

– Ех, шта ја вама све нисам испричао. Елем, тог смо предсједника срели први дан пројекције. Рекли смо му да имамо намјеру да се боље са њим упознамо, јер смо ми филмска секција тек у оснивању, па ће нам његово богато искуство веома много помоћи. Годило му је, и одмах са њим договримо да се ујутро нађемо у парку на првој паузи пројекција. Са нама је путовао и Емил Золота, младић, искусни филмски аматер из Турбета код Травника. Лазо и ја смо се са њим договорили да се нађемо у фоајеу код рецепције у нашем хотелу након вечере и да добро осмислимо план. Зашто ту?! У цијелом хотелу, свим његовим ресторанима, конобама, плењацима и сл., само је ту било добре ракије. Када год смо пролазили поред, застали смо за шанком и цјепнули по једну двије трешњеваче. Звали су је „черешњи палинка“,  али ми никако нисмо могли научити па смо наручивали „јучерашњу палинку“. Тек пред крај нашег боравка смо сконтали како се зове, а сконтали смо и још нешто. Нисмо могли вјеровати да једна лијепа плава Мађарица ради сваки дан ту ујутро од шест и навече до десет. Задњи дан нашег боравка видимо двије исте дјевојке како врше примопредају поподне. Биле су сестре близнакиње

 Сви су се већ од черешње палинке смијали па сам морао стати да мало попијем вина, а и да их пустим да се престану смијати, па наставих:

– Са тим сам се Лазом свако јутро мијењао: ја сам њему из свог тањира пребацивао кавијар, а он је мени давао маслац. Можеш мислити, човјек никако није мога да схвати да има неко ко не воли кавијар, а толико је скуп!

– Ни ја га не волим, бљак! – сложи фацу гађења Фумико да смо се морали сви насмијати, па наставих:

 – Ма да, и мени се гади. Договор нас тројице који се могао обавити у пет минута ми смо водили непуна три сата. Што због „јучерашње палинке“, што због Золоте и мене. Ми смо нашим досјеткама и духовитим маштаријама иритирали нашег Лазу, који је волио озбиљан рад, односно оштро је раздвајао рад и задовољство. А тај Золота, који је иначе имао своју пјевачку групу „Стари шешир“ у свом Турбету код Травника је већ првог дана у сали са апаратима за игру са нашом старом двобанком заглавио флипер па смо га неколико дана бесплатно играли. Углавном смо договорили оно што смо сутрадан и реализовали. А десило се овако: Изађемо ти нас тројица прије завршетка посљедње пројекције пред паузу и сједнемо на клупу коју смо раније изабрали. Широка, лијепа и окренута ка истоку. Лазо и Золота су сједили са страна, а ја у средини. Када је стигао предсједник ја устанем да га поздравим, а ова двојица се само мало придигну због руковања па опет сједоше на своја мјеста. Смјестимо ти ми нашег госта између ове двојице, а ја станем испред њега тако да сам му својом главом правио хлад на очима. Кренуо је разговор. Он тврди да фест мора бити у Црној Гори, како би поспијешио бољи аматеризам младих Црногораца, а ја тврдим како је тамо добар аматеризам за разлику од босанског, тачније зеничког среза. Поред тога нама је у залеђу велики комбинат „Братство“ које ће сносити све трошкове и слично. Како је разговор протицао тако су се њих двојица: дебели Лазо и мршави, али сав у покрету са оштрим лактовима, Золота, полако примицали и неосјетно га стискали. Бивало му је тијесно, али због разговора са мном није знао шта га то омета. Затим, када ја говорим, односно браним своју идеју тада му моја глава прави хлад на очима, а када треба он мени да нешто побије или објасни, ја се мало помјерим па му сунце удара у очи. Након свега двадесетак минута таквог разговора он ми пружи руку и рече:

– Ево ти фестивал, јебо те фестивал! – Као да је бомба смијалица експлодирала у „плавом салону“  хотела „Магла“. Наравно, само пар секунди се касније Тошими насмијала док јој је Фумико превела. Устала је и нагнула се преко стола пружајући ми руку:

– Корева идес! Корева идес! Корева идес!

– Да, госпођо, то је лијепо! – рекох уз смјешак и наставих: –  Успјели смо и те јесени 1983. године смо такође квалитетно организовали, уз све похвале учесника и гостију, Фестивал, под пуним покровитељством Комбината “Братство” Нови Травник. У информативном програму и уз лијеп пријем, ван конкуренције је приказан мој филм “Ноктурно”. Фестивалске пројекције су одржаване у Техничкој сали Радничког дома “Ђуро Салај”, а уз помоћ камере и остале технике мога брата Нише, директан пренос су могли пратити и гости сусједне Градске кафане, што је за то вријеме било право чудо технике.  

– Корева идес! – рече Тошими, а ја кроз смјешак рекох Вањи:

– Да нам је Митар овде, сада би рекао: „Осам нула, за тебе шефе!“

– Не контам, шефе – збуњено ће Вања, а ја му рекох:

– Објасниће ти Митар, само ти њему реци да је сада резултат осам нула за мене.

ЈЕДАНАЕСЕТО ПОГЛАВЉЕ

„АКО ТИ ЈЕ СВЕ ПОТАМАН СТАВИ КАМЕН У ЦИПЕЛУ“

– Каже се, „ако ти је све лагодно и потаман – стави камен у ципелу да те макар нешто жуља“, јер није добро ако је све добро – говорио ми је мој другар Нешо док смо шетали градом.

– Сада, међутим, мало шта да је добро у овом животу и у овом свијету који вратоломном брзином хрли ка својој пропасти – рекох. – Увукла се нека поган људима у душе да је за не вјеровати. Идеш са пијаце улицом и сретнеш познаника. Поздравите се, а он те не гледа у очи него гледа шта си то купио на пијаци. Или зашкрипе кочнице аутомобила и сви се окрећемо са помисли да је нека несрећа или обични судар, а нико да помисли да је човјек стао да би на миру могао погледати лијепу жену што шета парком. Новински чланци доносе само на тоне вијести о пљачкама, убиствима, несрећама, ко се развео, ко је кога преварио и слично, а никако или сасвим ријетко да јаве да је нека мајка родила тројке, да је човјек убрао љетину као никад прије, да се неком сељаку овце облизнуле и слично. Кажу уредници да лијепе вијести и оне које нису сензационалне не продају новине. Просто не могу да вјерујем да људи више воле читати националистичка и шовинистичка препуцавања многих представника, управо таквих политичких странака или да је нека популарна личност ухваћена од папарацо ловаца у прељуби или како се фикса, него лијепе и нормалне вијести.

Нема више оне сигурности у себе, у људе и живот. Не може се више срести човјек како са моста, очима пуним дивљења посматра ријеку, пашњаке или дјецу на игралишту како се весело играју. Можеш само срести човјека који безизражајне фаце буљи кроз ријеку, пашњаке и дјецу. Нема оног радосног смијеха и дјечије вриске када пролазиш кроз град. Људи ако и комуницирају, то раде сасвим тихо, скоро шапатом. У ваздуху се осјети неизвјесност и брига због ње. Не само да није лијепо као што нам је некада било, него неће нам никада више ни бити лијепо као што нам је тада било. Нема наде, нестало је, а неко је рекао да нада последња умире. Значи ли то да смо умрли, да нас нема? Говорило се о чудесном календару Маја и о томе како ће у децембру бити смак свијета. Ово што нам се ових година дешава, да ли је то тај смак свијета? Вјероватно јесте. Ко каже да се смак свијета мора догодити у тренутку? С обзиром на дуговјечност космоса највјероватније тај тренутак траје и по неколико година.

– Ма какав смак свијета? Смакнути смо ми давно само нам нико о томе није ништа рекао, па не знамо – насмијеши се Нешо, тако да нисам знао да ли то озбиљно мисли или се само шали. Такав је он био откада га знам. Никада сасвим јасно није показивао своје емоције. Увијек се мимо редова или у углу ока искрила нека друга и другачија.

– Најжалије ми је што се све то ломи преко дјеце, што они не одрастају у срећи, нади и елану у каквом смо ми расли. Неколико мојих глумица које су позавршавале факултете са одличним успјехом раде као продавачице брзе хране или конобарице код неког приватника, за којег не знам да ли има завршену и  средњу школу. Али он је сада газда и мора бити по његовом. Лако он са корумпираним одговарајућим службама у Општини избјегне плаћање пореза и доприноса на запослене, па тако њима не иде ни радни стаж, а нису ни социјално осигуране. Не смију се ни бунити јер им пријети отказом. Дјеца одрастају у породицама које су на рубу егзистенције и слушају сталну бригу и разговоре о томе како преживјети. Ничим нису мотивисана да уче и да се радују будућности, јер знају да, и када заврше школе, неће добити посао и да ће дуго бити својим родитељима на казану. Па када и одрасту не знају да ли ће и како моћи формирати своје породице, како и чиме да их хране. Да те будућности фактички и нема.

– Заглавили смо се у презенту, у садашњост, – сад је већ сасвим озбиљан говорио Нешо – па не мрдамо нигдје. Футура нема, а перфект нам брзином свјетлости прелази у плусквамперфект, у даааавно прошло вријеме.

– Ето због тога, због бриге за дјецу, њихово одрастање и њихову будућост, читав свој живот сам посветио њима – рекох му ја. – Мото који ме води је чињеница да нема ништа тужније од дјечијег плача и ништа љепше од дјечијег смијеха. Па ако и буде суза нека то буду само сузе радоснице!

          – Чуј, Мргуде. Ти знаш да смо ти и ја пријатељи већ од првог разговора уз чашицу код Блашка за тезгом на пијаци. Такође знаш да пратим твој рад и да сам гледао све твоје представе без обзира да ли моја ћерка глуми у тој представи или не. Ово што радиш је нешто генијално, али и веома, веома храбро. Опасни су то типови и то те може много коштати ако им и даље будеш ишао уз нос.

– Шта би ти урадио да си на мом мјесту? Предао им све и допустио да и то упропасте као што су много тога до данас упропастили? – рекох не кријући бијес. Он то примјети па поче да се правда:

– Не, ниси ме разумио. Не наговарам ја тебе ни на шта. Само разговарамо.

– Па добро, разговарамо. Шта би ти урадио да си на мом мјесту?

– Не знам, можда бих им допустио да уђу са мном у посао са неких десет до двадесет процената.

Гледао ме неколико тренутака, а онда ће помирљиво:

 – Добро, десет процената.

– Десет процената од чега? Од суме коју сам добио за изградњу и рад позоришта? Десет посто о укупног власништва и пословања позоришта? Шта тачно подразумијеваш са тих десет посто?

– Па то што си набројао. Даш им лијепо десет посто од тих три милиона евра, тачније три стотина хиљада евра, да они то лијепо усмјере и закрпе рупе у спорту и здравству, па несметано наставиш да радиш – рече Нешо, а у углу усне му затитра смјешак.

– Па онда они лијепо прогласе то полујавном установом, поставе свој Надзорни одбор да ме надгледа и свог човјека за предсједника Управног одбора?

– Али ти остајеш власник цијелог пројекта. И власник и директор. Вуци сити, а овце на броју.

Више није крио задовољство мислећи да ме је наговорио.

– А чобана нигдје? – насмијах се, а он као да је једва чекао смијех.

– Ма ко шиша чобане!? – сачеках да се престане смијати, застадох, окренух се према њему и рекох:

– Ту квокве фили Бруте? – на лицу му се заледи смјешак па промуца:

– Шта „Зар и ти сине Бруте“? Не наговарам ја тебе ни на шта, само разговарамо.

– Па знаш ли ти, чобане, да ја нисам сисао тату него маму? Провидан си к'о флис папир. Колико је од тога твоје и шта су ти све обећали? Бићеш предсједник Управног одбора?

– Да, овај не. У ствари да. Предлажу да ја будем предсједник Управног одбора ако се ти са тим слажеш? – у погледу му је било и молбе и страха, али и наде која се цаклила; он моју шутњу схвати као вријеме да навали па настави – Били бисмо скупа и нико нам ништа не би могао. Чувао бих ти леђа сто посто.

– Чувао би ти своју гузицу.

На лицу му угледах срџбу, па погледах преко његовог рамена и мирно рекох: – Има мени ко да чува леђа.

 Он се нагло тргну па окрну. На мање од два метра за нама су ишла три моја другара: Митар, Вања и Балто гледајући га. – Поздрави ти мени господу Помоћника и његовог начелника и реци му да је... Колико оно Митре?

          – Девет нула, за тебе шефе – званичним тоном ми рече Митар, а ја се окренух Неши.

          – Чуо си, Шоне, бивши пријатељу мој. Девет нула за мене, тако ти њима реци.

          – Зашто „бивши“ брате Мргуде? Па ми смо још увијек пријатељи, само сам мало разговарао о томе са тобом.

          – Мало али довољно да знам са ким посла имам. Ето, на ово сам мислио када сам ти рекао да се нека поган увукла људима у душе. Ајд, Ћаос!

          Прошао сам мимо њега и са својим правим другарима одшетао до сплава на мало музике уз пристојну вечеру и црно вино.

 

          Јапанке сам виђао, по њиховој жељи, сваког дана у десет часова, чак и викендом јер се радило без дана паузе, на, како оне рекоше „брифингу“. Уз кафицу и по једну вишњевачу (оне) и воткицу (Митар и ја), имали смо полусатни разговор о дневној проблематици. Митра сам задужио за везу градилиште –  дирекција, то јест канцеларија. Већ првих дана су имале службену посјету господина Помоћника. Тражио је на увид уговоре и радне налоге за возила и машине од извођача радова, а од Јапанки њихове службене папире. За Сарајлије је рекао да му припреме потврде о исправности машина јер ће им послати посебну комисију за то, а Јапанкама је тражио уговор који мора ићи у Општину на провјеру.

          – Знајући о чему се у ствари ради, рекле смо му да ми немамо ништа са Општином и општинским службама. Тачније да смо ми у уговору са вама, те да је за проведбу тог уговора надлежан Међународни суд – рекоше ми Јапанке. – Такође смо му рекле да у будуће не долази на градилиште без сигурносне кациге и налога за контролу у којем мора такстативно бити наведено шта све та контрола подразумијева, јер ће у супротном Међународном суду бити поднијета тужба против њега лично, ради ометања радова и угрожавања извршења послова у уговореном року.

          – Браво! – рекох. – Исправно сте поступиле. Хвала вам.

          – Можемо ли, шефе, ово бројати као десет нула за тебе? – насмијеши ми се Митар.

          – Не можемо, другар, то би било присвајање туђих поена.

          На њихово питање о чему се ради ја им испричах како сам и зашто почео рачунати бодове.

          – Шта мислите, господине Мргуде... – крену она са питањем и мени се то учини да је баш прави тренутак да направимо још један мали корак ка зближавању са њима.

          – Молим те, сине, ословљавај ме са чика Мргуде, немој са господине Мргуде. Када сам био господин звали су ме другом, а сада када сам нико и ништа зову ме господином.

Оне се на то слатко насмијаше из чега сам закључио да им је јако добро позната наша историја.

          – У реду, шта мислите, господине, овај, чика Мргуде колико морате тих поена сакупити прије отварања вашег позоришта?

          – Најмање стотину – рекох сасвим озбиљан. – Опасни су то вукови.

         

          Вријеме је пролазило. Помоћник није долазио, али им је десетак дана касније начелник по младом, згодном куриру послао усмени позив да наврате код њега на кафицу и на разговор. Оне су му се љубазно захвалиле и рекле да немају времена за те кафице, како су уговором и роком везане, те да не смију дозвољавати да им ико, па макар то био и сам начелник, угрози извршење, уговором преузетих обавеза.

          Два дана прије истека рока посао је био завршен. Инжињерка Тошими је била веома задовољна и потписала је надзорни докуменат оцијенивши радове као јако квалитетним. Раније ми је Митар говорио како су, путем својих електронских инструмената свакодневно вршиле мјерења бетона, каблова и цијеви који су били инсталирани кроз плочу и свашта још. Неколико су пута имале интервенцију и тражили замјену или поправку нечега. Сада, на крају, је била јако задовољна, и рекла ми је да је јавила својој дирекцији, те да њихов долазак очекује за два дана. Од дана када су престали радови на градилишту, ангажовао сам приватну сигурносну службу да ми по сваку цијену као високо ризичан објекат обезбјеђује. Пошто је градилиште било заштићено великом оградом од лимених плоча и квалитетно освијетљено, било је, по мишљењу власника поменуте агенције, да увијек буду тамо два његова човјека. Један би био и контејнеру крај све оне електротехнике, а други вани на градилишту, па ће се смјењивати. Имали су стриктно наређење да никога ни по коју цијену не пуштају да уђе на градилиште. Знао сам да им могу вјеровати али сам их замолио да ми јаве у случају да неко покуша да уђе. Очекивао сам неку нову смицалицу од стране начелника јер их је полако хватала паника.

          Већ се приближавао крај радног времена. Наше три даме су се спремале на вожњу јахтом низ кањон и говориле су само о томе.

          – Видјећете, кањон је прекрасан – одушевљено им је говорила Маја – Стварно је нестваран!

          – „Нестварна стварност“, тако се звала и једна твоја представа? – упита ме Митар.

          – Сјећам се! – рече Маја. – Ту је главни лик дјечак са штакама, зар не. Да, па се смјењују, односно у стваран свијет долазе неки ликови из бајки... Прекрасно је било.

 

–Знате ли како је настала та комедија за дјецу „Нестварна стварност“? Да вам испричам, мислим да ће вам бити интересантно.

– Ја волим, односно нас двије волимо такве посебне и неуобичајене приче о позоришним представама. Наиме, недавно смо откриле да смо се као дјевојчице обе бавиле аматерском глумом, свака у свом родном граду – рече Фумико док се Тошими смијешила и одобравала климањем главе.

 
          – Било је до давно, прије десетак година. На завршне припреме пред једну од мојих премијера дође мој стални глумац, који је због повреде морао оперисати кук, па тако на дуже вријеме напустити драму и пробе. Тата га је довео и он са штакама уђе да мало осјети ту фантастичну предпремијерну атмосферу, да га, што би наш народ рекао, "жеља мине". У разговору са њим, питам га када ће се вратити у екипу. Он не рече ништа, само ми тужно показа на штаке и слегну раменима. „То није проблем.“, рекох му ја, а он ме погледа са очима пуним наде, па једва простења због неке кнедле у глу: „Како?!“. Ја му се насмијеших и објасних: „Једноставно, написаћу представу за дјецу у којој ће главни лик бити дјечак са штакама и ето улоге за тебе. Само сједиш и повремено устанеш са штакама. Ако желиш наравно?“ Он се обрадова, рече да хоће и тог тренутка сложи се огроман аплауз сретне и раздрагане дјеце. Били су сретни да сам нашао начина да се он врати у екипу. Слиједеће суботе смо имали прву пробу, а након три мјесеца и премијеру.

Присутни ме наградише аплаузом, а у њиховим очима и на њиховим лицима се видјело какав је ефекат одушевљења имала ова моја прича.

– Изонис бараши. Дакара симцони – рече Тошими благо се смјешећи.

– Јако лијепо. Тако пажљиво – преведе ми Фумико оставивши нам предходно неколико секунди да уживамо у топлини гласа њене шефице.

– Извињавам се што ометам сјећања, али ја бих да се мало вратимо у садашње вријеме – јави се Балто, па погледа у Јапанке. – Ваши ће довести све дијелове позоришта и овде га само намонтирати, зар не?

– Да – рече Фумико па тек онда преведе на шта њена шефица само климну главом и сва се пажљиво упиљи у Балту, којем за тренутак због тога би непријатно. Оне су на тај начин доказивале да га пажљиво слушају.

– Да ли сте размишљали о стоваришту за тај силни материјал? Близу не постоји толико површине, одговарајући плац који би се могао изнајмити.     Сачекали смо неколико тренутака да се оне изразговарају о томе, па нам се Фумико обрати уз обавезни смјешак који треба да у нама разбије све бриге и дилеме.

– Материјал неће сав стићи истог дана. Довозићемо га у турама по фазама изградње, а за то ћемо користити понтонски мост на ријеци, који ћемо на средини проширити на потребну површину. Зато смо путем наше амбасаде већ добили одговарајућу дозволу из вашег Министарства саобраћаја.

– Ето прилике да нас посјети господин Помоћник, дуго се нисмо видјели – рече Митар а ми се сви насмијасмо.

У том тренутку неко покуца на врата. Помислио сам као и остали, вјерујем, да нам стиже поменути господин и сви погледасмо у врата. Осјетих мало разочарење када видјех да није он, али се истовремено обрадовах мојим бившим глумицама. Теа и Каћа су играле код мене у десетак представа. На самим вратима мало устукнуше, па Теа тихо упита, спремна да се повуче, ако треба:

– Сметамо ли? Је ли то састанак?

– Не могу мени моје глумице сметати чак ако би то и жељеле. Уђите.  Пружих рук да ми набаце пет, што је био наш устаљени поздрав, оне то учинише па се окренуше Јапанкама, вјероватно су то увјежбале, склопише дланове и благо се наклонивши рекоше:

– Јојцвите ци!

– Јојцвите ци! – одговорише Јапанке на исти начин па сам претпоставио да би то значило „Добар дан“. Био сам у праву, јер Фумико ухвати мој знатижељни поглед па ми уз смјешак рече:

– Ваше младе глумице су нам приредиле лијепо изнеђење. Поздравиле су нас на нашем језику. Сасвим су коректно озговориле „Јојцвите ци!“, што значи „Добар дан!“.

– Сједите моје младе, паметне глумице. Давно сам констатовао да сте лијепо васпитане. Имате оно најбитније, кућно васпизање. Па, којим добром?

Док сам то говорио погледах Мају, а она одмах устаде и насу дјевојчицама сокове.

– Овако. Прво желимо да вам из свег срца честитамо...

– И кажемо колико смо вам захвалне што правите позориште.

Каћа надопуни Теу. – Стварно.

– Е, молим те допусти да ја кажем шта имам па онда ти причај – обрецну се на њу Теа па се окрену мени. – То је стварно супер и свима нам је драго. Чула сам, тачније, чуле смо, нас двије смо чуле да ћете ускоро почети са припремама позоришне представе за дјецу којом ћете отворити то позориштанце када буде готово?

 – Видиш, то је јако добра идеја, а ја о томе уопште нисам размишљао. Браво, хвала – изненадих се, а Теа скромно слеже раменима па тихо рече:

– Ништа.

– Па сте, претпостављам дошле да се пријавите да играте у тој представи, зар не?

– Да, овај, ако има мјеста, ако већ све улоге нису заузете – рече Теа, а Каћа добаци:

– Ма како ће, Теа, већ бити све улоге заузете када човјек о томе није ни размишљо до сада, па сад ти је рекао?

– Ма знам нисам глупа, само питам за сваки случај – побуни се Теа и ја улетих како бих прекинуо ту расправу, по којој су ми њих двије биле добро познате.

– Имамо мало времена, свега неколико мјесеци. Хоћемо ли стићи?

– Ма хоћемо, сами сте ме више пута похвалили како јако брзо учим текст –рече Теа, а Каћа се надовеза:

– Увијек памтим вашу реченицу са моје прве пробе. Рекли сте нам док смо сједили на рампи: „Дјецо запамтите, драмски текст се споро, дуго учи, али се зато дупло дуже памти!

– И јесам ли био у праву?

– Јесте. Били сте у праву, ево ја и данас памтим скоро све моје улоге – рече гласом пуним поноса Теа.

– Памтим и ја, али ја сам имала много мање улога – скромно дода Каћа.

– Е, баш ме интересује Теа сине, да ли си запамтила онај монолог Сузане из представе „Море у лавору“, игране прије пет-шест година?

– Јој, тај ми је најдражи. Овако, само мало... – весело рече, па покуша да се сконцентрише, а онда, као што је то урадила на премијери, диже сјетан поглед тик изнад наших глава и благим, али разговијетним гласом поче, док је Фумико симултано преводила:

 – Шта данас да упишем у дневник? Издешавало се много тога. Моји се жале на напоран дан и проблеме. Који њихови проблеми?! Да не закасне на посао, да ручак не загори, да не искључе струју и те безвезарије. Када му „Звијезда“ изгуби, тата би   пуцао из топа, а маму је тата опет наљутио, јер је након посла свратио с пријатељима на по једну смрду. Боже, гдје то они живе? У којем свијету? Зар је проблем да ли ће мама за прилог направити рестани или пире кромпир? А и тај глупи фудбал! Толико младих и лијепих, одраслих људи јури за оном лоптом, вуку се туку  по терену и превијају као неке бебе, а неколико хиљада тата се нервира, псује и галами на стадиону у исто вријеме, када њихова дјеца воде борбу за живот, за опстанак. Мама као да је заборавила како је била заљубљена до бесвијести у татине лијепе плаве очи, него га сад мрзи и смислити  га не може због парнеколико чашица, а и он, као њој за инат, увијек сврати са тим чика Пером на по једну. Лако је њима, они ће све то брзо заборавити и опет ће се смијати и плесати на прослави Нове године, а шта ћу ја? Како да изађем на крај са својим проблемима? Какво село и каква бака на селу? Знам ја зашто он иде тамо, због оне некакве Љубице, пољубила га она, дабогда, у хладно чело!... Боже, како су бајке лијепе. У њима можеш све. И у машти, каже наставница српског: „Лијепо одмашташ нешто и касније као да ти се стварно догодило.“  Вољела бих када бих имала сестрицу, ако не близнакињу, онда мало млађу од мене. Свака част Жани, она ми је као сестра, али само као, а не права сестра. Али њој онај њен Дејан, прави толико проблема, да нема времена још и за мене, али кад би било... Да имам сестрицу, да је лијепа, њежна, паметна и добра. Како ћу је назвати...?

Када се наш аплауз стишао, погледа нас поносно па дода:

 – И сада улази она, како се оно зваше?

– Пахуљица – дода Каћа, а Теа потврди:

– Да. Пахуљица.

– Дивно, прекрасно. Подсјетило ме на моју прву улогу – рече Фумико  врхом марамице бришући сузе, што је радила и Тошими, што нам је недвосмислено говорило да их се овај монолог јако дојмио. – Играла сам дјевојчицу која је остала рано без мајке, па пошто су били јако сиромашни она је морала рано почети да се бави домаћинством. Ко је то писао? Да ли неки српски писац или сте некога преводили? – на то се сви насмијасмо, а Теа радосно показа на мене:

– Не треба нама ни српских ни страних писаца све док ми имамо нашег чика Мргуда.

Тог момента обе Јапанке устадоше пружише ми руку на честитање, које сам, наравно, прихватио пошто сам и ја устао. То је било први пут у мом предугом животу да примам честитке од странаца и баш ми је драго што су то ове дивне и тако природне даме из Јапана.

ДВАНАЕСЕТО ПОГЛАВЉЕ

НЕК' КОМШИЈИ ЦРКНЕ КРАВА

Један локални новинар ми је по доласку у овај град најбоље објаснио какви су они као људи: „Ми смо ти, ако не чудан, а онда свакако необичан народ. Волимо свој град и волимо да смо сви скупа у истом граду, на истом нивоу. Ако неко почне да се дави, да пропада, ми му сложно и брзо пружимо руке и извучемо га, спасимо га, али, такође, када неко успије у животу и одвоји се и надрасте све нас, ми брзо и сложно пружимо руке и вратимо га назад. Не дамо му од нас.“

Мени су се лично допали, и већ у неколико првих дана сам стекао много познаника који су врло брзо прерасли у пријатеље. Волим мале градове, ваљда због тога што и сам долазим из малог града. Допале су им се моје идеје о развоју културе и врло брзо сам добио посао аниматора културе, и имао сам све услове за нормалан и несметан рад, који је донекле био успораван управо из разлога које помињем малочас.

Исто тако, увијек ме је ужасавала народна пословица: „Нек' комшији цркне крава“, не само због јадне краве него због цунамија зла који из те фразе избија. За невјеровати је колико се зла, злобе и себичности може пронаћи у појединим људима и како све то може бити опасно када се тиме зарази маса сличних људи. Кажу, оптимиста је направио авион, а песимиста падобран. За некога је чаша до пола пуна, а за другога до пола празна и слично, али за онога ко завист не могне да обузда и доведе је у позитиву, у позитивну завист, тај ће имати великих проблема сам са самим собом. Давно су ме родитељи научили да то разликујем те да на све гледам са позитивне стране. Још и сада чујем татин глас како ми говори: „Завист, сине, може бити и добра и зла или и позитивна и негативна. Зависи како гледаш на њу. Позитивна завист је: Комшија има телевизор, волио бих и ја да га имам. Негативна завист је: Ја не могу да имам телевизор, а што га комшија мора имати!?“

Једна млада и изузетно талентована поетеса, Милица Вучковић из Ниша на свом фејзбок профилу је написала:

„Покретачка снага на друштвеним мрежама је много јача када је ПРОТИВ нечега него ЗА нешто. У овом случају, људи су ово пасионирано „шеровали“ да би показали целом свету да су ПРОТИВ маинстреам медија, њихових прича о оргијању нестале манекенке, броју људи на Карлеушином концерту и слично… као да се формира један облак заједничке енергије свих људи који желе да кажу “зли медији нас трују, али ми, обичан народ, смо се самоорганизовали да објавимо нешто што они неће”. Доказ за то је што, када се оваква вест објави на „Блицу“, искључиво са ЗА спином, без овог анти–наратива, нико не обраћа пажњу нити „шерује“.

Сличан механизам се десио и у случају мале Тијане. Шеровање вести о прикупљању новца за Тијанину операцију је постало масовно тек када су људи то почели да схватају и као потез ПРОТИВ Великог брата, Гранда, кича, шунда, слања СМС–ова за избацивања и слично. До тог момента, цела акција са Тијаном је имала искључиво ЗА компоненту, и није била довољно масовна. Тек када се појавила компонента ПРОТИВ, акција је постала масовна.

Ако желимо масовно да покренемо људе ЗА нешто лепо и добро, један од лакших начина је да уз то вежемо и компоненту ПРОТИВ нечег другог што сви мрзе. Лепо и добро није вирално само по себи. Нажалост.

На пример, када би неко поставио уживо wеb камеру са везаним Сашом Поповићем из Гранда, и написао “сваки пут када неко уплати више од сто динара за операцију детета, робот ће опалити Саши Поповићу шамар” – скупиле би се паре зачас.

Можда је све ово мало тужно, али тако је. Живо ме занима само, да ли је овај анти–спин покретачка снага код свих народа подједнако, или је то у Србији изражено више него у неким другим земљама.

Значи, са аспекта привлачења позитивних сила у свој живот, избегавајте рећи – наводим баналан пример – ПРОТИВ сам кише. Уместо тога, изговорите: ја сам ЗА сунце.“

Градом су, као јутарња магла,тихо и ниско, сасвим приземно струјале двије различите опције, два различита размишљања о нашој акцији. Једни су сматрали то веома храбрим подухватом који неће, нажалост, успјети, али да бар владајућој коалицији нанесем тиме што више зла и поражавајућих удраца у вријеме предозборних кампања. Други су размишљали како је то лијепо и добро да се бар неко дрзнуо и направио нешто исправно или бар покушао направити јер нам ово на жалост неће проћи. Уз обавезну народну пословицу као потврду тога што мисле и говоре и једни и други: „Није се за рогатима бости“. И једни и други нам желе да успијемо иако из различитих побуда, али и једи и други мисле да ми нећемо успјети. И моји пријатељи и ја смо сигурни у оно шта желимо и како желимо да то проведемо у дјело и за сада нам, уз неке потешкоће прилично добро полази за руком

Први пут сам на градилиште отишао трећег дана откако су Јапанци стигли. Ја сам мислио да оно има само на филму. Велике кран машине које су као перца дизали тешке жељезне стубове за монтирање и спуштале их на, у бетон, већ припремљене велике шарафе. Било је педесетак радника и сви су истовремено радили, кретали се, једнако обучени са истим кацигама на главама и сви исти. Тада сам се сјетио фразе „жути мрави“. Ем су Јапанци жути, ем су им чизме, кациге и радна одијела била жута. Када дођеш на наше неко градилиште, тамо ти наши људи ходају полако, обавезно им је цигарета на крају усне, пјевуше или се шале са неким. Па мало застану да испричају нешто, мало сједну да се одморе, пар пута иду у wс, па онда се мора бар три пива попити да не би дехидрирали и све тако, а сви куцају картицу у 15,00. Био сам на градилишту нешто више од сат времена и док смо разгледали и разговарали нисам видио ни једног Јапанца да је сједио, одмарао или пушио. Радили су брзо и у тишини. Неколико шефова, предрадника, је само повремено говорило, издавали су кратка наређења. Градилиште је било активно свих двадесет четири сата у току дана, није било нерадних дана док не предају кључеве. Био сам одушевљен. Тошими и Фумико са главним инжењером су нам до детаља све објажњавали и тражили да их питамо још и шта год желимо. Код њих сам у контејнеру на компјутеру гледао симулацију позоришта, како ће изгледати када буде готово, како екстеријер са парком украсним гранитним плочама на прилазу, тако и ентеријере свих просторија, а по жељи смо могли мијењати, бирати боје зидова, завјеса и столица, али и врсту столица. Са неколико кликова измјене све у великој сали, у канцеларијама, ложама, радионицама. Затим су ми показали шта све може расвјета, како дјелује и какфе ефекте може постићи ротациона позорница, цугови на дугме, те рампа која се диже, спушта, истура пема публици и враћа на мјесто, већ за шта нам како буде требало.

Пошто сам све то видио, учинило ми се да преспоро раде, толико сам жарко желио да буде готово што прије. А Јапанци к'о Јапанци, све по сатници у секунд. И што је најважније никаквих додатних брига са њима нисмо имали. Они су организовали све за себе, од смјештаја, исхране, довоза и одвоза грађевинског материјала и све је то било урађено на међудржавном нивоу, јер како ми рече главни инжењер, тиме су зачепили уста негативним припадницима локалне власти.

Када сам се вратио у наше канцеларије и са одушевљењем причао присутнима о томе како, као швицарски сат функционише читав механизам на нашем градилишту, зазвони телефон, а Маја ми неколико секунди касније рече, поклопивши слушалицу:

– Начелник те љубазно моли ако икако можеш да дођеш на кратко до њега.

– Реци му да крећем одмах – рекох примијетивши да нису то очекивали од мене, па слегох раменима насмијешивши се. – Шта ћу, па он је ипак начелник овог града.

Док сам ишао ка Општини, размишљао сам како ли ће се сада понашати начелникк знајући за моју реакцију од прошли пут. Онда ми кроз главу проструји сјећање на један догађај који управо објашњава мене и неке моје поступке. Био сам младић, још средњошколац, али сам помало зарађивао својим фотоапаратом. Имао сам и своју лаборатотију за израду фотографија. Био сам вриједан па сам тако обезбјеђивао себи прилично добар џепарац. Једне прилике, био је баш осми март, Дан жена, а ја сам имао фину зараду фотографишући неку свадбу. Одлучих се да мами купим на поклон лијеп лустер за кухињу који сам већ одавно мјеркао у излогу. Пошто јој је и рођендан био близу, куповали смо јој за Осми март нешто, њој као домаћици, а за рђендан нешто лично. Позвоних на врата и уђох радостан са неупакованим поклоном у руци. Тај дан ју је јако бољела глава и била је нервозна. Она погледа у поклон и поче да ме критикује шта ми је то требало, како џаба паре бацам и слично. Исте секунде сам реаговао. Отворио сам врата од купатила и велики лијепи стаклени лустер бацио у каду, гдје се разбио на парам- парчад. Без ријечи изађох из куће. Слиједеће године за исту приликку сам купио исти лустер, али је овај пут био упакован. Већ с врата мама ми се насмијеши и рече како је диван и какоје сретна, све због мира у кући, јер је знала како сам луд и како би завршио и овај лустер да је опет почела са критиком. Ето, такав сам. Знам да није добро и да није у реду, али шта могу, што оно кажу: „Таки сам, каки сам, из ове се коже не може!“

Знао сам да неће бити као прошли пут да ме начелник намјерно остави да чекам пред вратима док он чита новине, али да ће ме сачекати на вратима своје канцеларије са широким осмјехом и испруженом руком у поздрав, то нисам могао ни претпоставити. На путу ка њему скренух корак и по да се руковањем поздравим са госпођицом Драгом, која се такође смијешила, а из очију јој је зрачила нека топлота и задовољство што ће се све ипак лијепо завршити. Затим сам се руковао са начелником а тек када сијевну неколико блицева видјех да су у канцеларији били неки од новинара локалних медија, који су истовремено сви били хонорарни дописници разних медијских кућа. Застадох на вратима као да сам мало устукнуо па извињавајући се наивно рекох:

– А, ви сте начелниче, заузети, имате госте. Не бих да сметам. Сачекаћу ја овде код госпођице Драге док завршите са њима. На шта они сви загракташе како сам ја увијек добро дошао, како ја не могу никако сметати и слично. Допустих да ме благо увуку у начелникову канцеларију и смјесте у већ припремљену фотељу тик до његове. Он није престајао да се широко смије и да гледа у њих, чак и када се мени обраћао. Неколико тренутака касније уђе Драга, носећи нам по кафицу и чашицу пића. За мене је, наравно, била вотка, да покажу како они добро памте шта им драги гости пију.

– Хтио сам, господине Митровићу, да спојим угодно и корисно што би рекао наш премудри и прослављени народ – говорио ми је он гледајући у новинаре који су около сједили са својим фото–апаратима, а биле су и двије камере. – Видим, радови лијепо напредују на нашем највећем пројекту у овој деценији, што ми је драго за чути. Како сте ви, господине Митровићу задовољни?

– Чиме? – упитах намјерно наивно.

– Како чиме, господине Митровићу, па овим нашим пројектом и тиме како напредују послови? – више му смјешак није био онако топал, почео је да се леди, а на челу му се појавише капи зноја.

– Чуди ме да се знојите, начелниче, код вас је баш пријатна атмосфера, а на градилишту баш и није тако, сунце је још јако. Штета што никако нисте навратили да видите бар као обичан грађанин, ако већ не желите као начелник. Живјели! – рекох и отпих гутљај воткице, а онда нагло дигох поглед са чаше на њега. – Збиља, начелниче, шта вас спречава да мало посјетите градилиште, то су ипак радници из нама пријатељске земље. 'Ајд што нисте долазили када су биле Сарајлије, њих можете видјети када пожелите, али Јапанце, оне вриједне жуте мраве, то је милина гледати.

– Ааа, послови, обавезе, нема се времена. Ја вам, драги мој господине Митровићу, откако сам вољом народа, изабран за начелника Општине Гумно, која броји осам хиљада становника, и којој је једина брига запошљавање младих... У ствари хтио сам рећи откако сам вољом народа, изабран за начелника Општине Гумно, нисам стигао ни на једну ногом... фудбалску утакмицу отићи. Можете мислити, ни на једну утакмицу, а сви знају колико ја волим наш тим и колико га подржавам и морално и материјално, колико год и кад год могу.

– Ма схватам ја вас, начелниче, али имате онако младог и вриједног помоћника, који иначе за вас обавља пуно, нарочито стручних послова, па нека он мало ради, а ви лијепо пођите и гледајте тај ваш тим. Морате водити рачуна, ускоро ће нови избори. Народ ће вас заборавити ако вас не виђа редовно на трибинама стадиона – зезао сам се и он схвати, па му из ока сијевну кратка муња, па одлучих да ипак мало ублажим: – Шалим се, начелниче, знам да сте и ви увијек спремни на шалу, па рекох шта фали да се мало нашалимо и засмијемо ове новинаре, јер ево сједе са очима пуним ишчекивања неких крупних догађаја.

– Е, због тог крупног и надасве важног догађаја сам ја вас и позвао, господине Митровићу – свечано изјави начелник и са угла стола дохвати двије истовијетне кожне мапе, онакве у каквима се доносе на потпис повеље и слично. – Јутрос сам лично телефоном разговарао са предсједником Владе и усагласили смо се да би за све најбоље било да нас двојица, ви као творац идеје и ја као наелник Општине данас, то јест сада, потпишемо Повељу о сарадњи и кооперацији тог позоришта и Општине Гумно.

Сматрајући да је пронашао прави начин како да се напокон инфилтрира у мој пројекат, сав важан и свечан пружи ми једну отворену кожну мапу и оловку на потпис, а другу стави пред себе и спреми се да потпише. Одлучих се на блеф, јер блефера можеш најбоље тако потучи.

– А ја сам малочас са њим разговарао па ми ништа није рекао.

– Ко? – упита ме изненађено.

– Како ко, па предсједник Владе. Баш ме чуди, мора да је заборавио. Сада ћу га назвати – рекох и извадих телефон. Док се он још није ни снашао ја стиснух типку за брзо бирање како бих код новинара оставио дојам како се ја са предсједником Владе толико често разговарам. Када се Маја јави ја рекох гласом као да разговара са својим великим другаром, предсједником Владе – Еј, ћао. Како си ми? Шта ми радиш?

Маја ми поче нешто причати о неким фактурама, али ја је прекинох – Ма да, тако ти је и код мене. Чуј, нећу ти сметати, ево ме код начелника Општине Гумно и он ми вели да сте се нешто договорили без мене? Молим? – када ми Маја рече: „А, фолеру један, опет пецаш на мушице!“, морао сам се насмијати, па промијених тон – Ма знам, другар, такав ти је он. Бога питај са ким је он разговарао. Ајд, чувај ми се. Видимо се слиједећи викенд по договору. Ћаос! Пажљиво затворих мапу, спустих оловку мало укосо преко ње, допих воткицу и устадох узевши му руку на руковање, јер нисам био сигуран да ли би ми је пружио или не, па рекох: – Вријеме је начелниче да почнете ићи на фудбалске утакмице, а може и на ногометне, то је мени свеједно. Убиће вас посао, већ сте почели халуцинирати – кренух ка вратима, а онда се сјетих како то обично бива у филмовима, на самим вратима се окрнух гледајући у новинаре – Жао ми је момци, али од сензационалне вијести ништа. Ћаос!

– Може ли се бар знати који је резултат – добаци неко од њих, а ја им се опет окренух уз намјеран побједоносни и поносни смјешак:

– Добро сте информисани, мора да не гледате наше тв канале. Смије, наравно да се смије знати. Сада је јубиларних десет нула за мене.

 Када сам пролазио крај Драге намигнух јој и слегнух раменима. Она ми се тужно насмијеши и махну  у поздрав.     

Негдје сам прочитао: “Тако то иде: најприје некоме опростиш нешто, а онда опростиш себи што си му опростио. Као вакцина: примиш најприје малу дозу, врло малу, колико може твој организам да поднесе и одједном постајеш имун и на оно најгоре. И не примјетиш када си постао други човјек, како те се неки вируси не дотичу, како је неки дио тебе, њежан и осјетљив, нестао заувијек. Кад једном помјериш границе своје толеранције, онда је бесмислено да их враћаш назад, јер ћеш сам себи да изгледаш као будала што није ни мало пријатно“.

Једва сам успио ући у канцеларију. Била је у правом смислу ријечи препуна дјеце. Углавном су то мени била позната лица, моји мали глумци. Када су ме угледали почеше сви углас да говоре гурајући се ка мени и дижући два прста као да су у школи. Дигох руку у висину мога носа са дланом окренутим ка њима и они ушуташе.

– Добар дан! – рекох, а они заграјаше поздрављајући ме. Понових потез са руком и они се умирише. – Којим добром? Станите. Већ сто пута сам вам рекао да имам два уха али један мозак. Не могу пратити ни двоје када истовремено говори, а камоли сви ви одједном. Кажи ти, Веснице.

Весница је била дјевојчица која је вриједно и добро играла у више наврата, а име је добила по једном од ликова из ранијих  представа. Говорила је тихо, али јако разговијетно, тако да су сви могли чути свако слово, па сам због тога њу изабрао као саговорницу.

– Чика Мргуде, чули смо да правите позориштанце за нас и да ћете ускоро кренути са припремама нове представе за дјецу, којом ћете и отворити позориштанце. Дошли смо да се пријавимо, хоћемо да бидемо чланови нашег „Театра снова“.

– Одлично. Једно по једно дијете ће сада лијепо да се јави код тета Маје, она ће вас уписати, даћете јој и број телефона, а онда ће они који имају профил на фејзбуку код Балте да се повежемо. То све мора бити јако тихо и ко заврши нека одмах изађе. Позваћу вас када ми будете требали. У овој представи, наравно, неће бити мјеста за све, али ћете сви бити чланови нашег позориштанца и чекати на улогу. Улоге ћете добити сви једног дана, то вам гарантујем. Је ли у реду?

Они се тихо сложише и кренуше лагано да се гурају ка Маји, а ја уђох у своју канцеларију давши руком знак Митру да ме слиједи. Када смо сјели он ме упита:

– Увијек сам се питао шта си ти то њима рекао па те онако слушају.

– Нисам ја рекао ништа. То је рекао још покојни Душко Радовић. Он их је први правилно ословио. Рекао је: „Поштована децо!“, Јер ако ти дијете не поштујеш, неће ни оно тебе. Када ти вјерује, вјерује ти безусловно, а ако се само једанпут у тебе разочара више ти никада неће неће тако вјеровати.

Док нам је Митар сипао по воткицу ја назвах директора средње школе. Он је био први мјештанин који ми је пружио руку пријатељства када сам дошао у овај град и од тада баш готивимо један другог.

– Еј, другар, како си ми? – рекох весело када ми се јавио. – Слушај, имам проблем који ти можеш, а вјерујем и хоћеш да ми ријешиш. Знаш за ово што правим?

Слушао сам једно вријеме како се шали на рачун оних који покушавају да ми преотму пројекат, па рекох: – Ма ко их шиша. Не могу нам они ништа. Да. Чуј, морам правити пробе са дјецом представе којом ћемо отворити позориште ,али немам гдје. Знаш да ми директор не би дозволио да то радим у Дому културе, иако сам му петнаест година пунио сале. Педесет премијера, није мала ствар, плус тога репризе и други разни програми типа „Весело вече“, „Дјеца пјевају хитове“, те велики јесењи концерти и свашта нешто.

Он ми рече да ће ми дати резервни кључ фискултурне сале и да се ја само договорим са професором који води спортске секције па да утаначимо распоред

– Е, хвала ти другар! Свака част! Нисам ни сумњао. Знао сам ја да си ти увијек на правој страни. Договорено. Здраво.

Спустих слушалицу и замолих Митра: – Зови ми Вању, молим те.

Када је Вања ушао замолих га:

– Вања, молим те иди до директора средње школе да ти да кључ од сале, а потражи и професора физичког да ти да свој распоред тренинга. Реци да смо то његов директор и ја договорили.

Када му рекох он само са два прста дотаче своју сљепоочницу у поздрав и изађе. Увијек је говорио само када је морао.

–  Добар је ово момак – рече Митар показујући главом ка вратима на која је изашао Вања, а онда погледа у мене .– Шта је с тобом? Нису ти све овце на броју?

– Ма нису, како ће бити? Изнервирао ме онај идиот. 

– Начелник?

         

– Да. Можеш мислити, сазвао човјек конференцију за новинаре на којој ћемо нас двојица потписати повељу, како ју је он назвао? – кратко сам размишљао па се сјетих – Да, „Повељу о сарадњи и кооперацији тог позоришта и Општине Гумно“. Можеш мислити?

– Тог позоришта? – насмијеши се Митар.

 – Да, тог позоришта. Као разговарао је са предсједником Владе и овај га је тако посавјетовао да ми то урадимо, па је направио, како му је он рекао, и гурну ми под нос да пред новинарима то потпишем – рекох, а Митар се забрину:

– Ниси ваљда потписао?

– Зар ти личим на некога ко би то потписао у име „Тог позоришта“? – насмијеших се – Скужио сам га да блефира па сам га матирао његовим оружјем. Када ми то рече, ја се као изненадих и запитах како ми то предсједник Владе није лично рекао јер сам малочас са њим разговарао и велим да ћу га сада питати и назвах га.

– Предсједника Владе?

          – Да, али ми се Маја јавила. Ма зна ли он, идиот да би могао имати проблема када бих ја сада о томе упутио званичан допис предсједнику Владе и набројао као свједоке све оне новинаре? Вјерујем да би могао чак и кривично одговарати.

          – Једна од првих реченица ако не и прва Римског права гласи: „Не познавање прописа не умањује прекршај.“ А на Римском праву се заснивају скоро сва правосуђа на свијету – рече Митар, отпи мало воткице па настави. Волио је правити мале паузе како би био сигуран да га саговорник пажљиво слуша. Стрпљиво сачеках наставак јер сам знао да Митар никада ништа није рекао а да то није поткријепио ваљаним наставком. – Не може човјек да каже: “Извините људи, ја нисам знао да не смијем убити човјека“, па да га прогласе невиним – није човјек знао, зар није тако?

          – Ма да. Како увијек, ама баш увијек онај ко буде изабран на тако велику функицју истог момента за себе мисли да је најпаметнији и да он може све?

– У овом граду је то индикативно како 1948. године тако и данас, када су многи људи са скромним умним способностима доспјели на високе политичке позиције захваљујући својим полтронским манирима – рече Митар.

– Знаш ли кад је Циго молио Бога? Каже: „Боже, никада те ништа нисам молио, па те сада молим испуни ми само једну жељу: Побиј све живо на овом свијету па и мене. А када, Боже, будеш поново правио свијет, молим те, мало размисли.“ – насмијасмо се обојица, а то ми је баш и требало.

           Осјетих како ме грч у души попушта. У животу сам мрзио само двије ствари: када ме лажу и када ми не вјерују. Све остало сам могао толерисати.

         

          Мало касније уђе Балто и пружи ми пластичну фасциклу.

          – Изволи, шефе. То ти је то.

          – А шта ми је то–то?

          –  Кастинг листа свих пријављених глумица и глумаца.

          – За сада?

          – Да, за сада. То су само они који су данас били, који су ових дана навраћали и који су нам се јавили у инбокс на фејзбуку. Послао сам ти линк те кастинг листе у фолдер размјена докумената, јер су нам компјутери повезани, тако ћеш моћи пратити све промјене.

          Показах му да сједне и почех разгледати ту његову кастинг листу. Лијепо ју је урадио. Од сваког дјетета била је фотографија, линк његовог профила на фејзбуку, телефон и основни подаци са посебном ставком у колико је и у којима представама код мене до сада играло.

          Читаво то поподне сам размишљао шта да спремам са дјецом. Од деветнаест позоришних представа за дјецу колико сам их до сада написао, само три нисам постављао. Играли су их други. Сада сам био у дилеми, да ли да поставим нешто што је провјерено код овдашње дјеце или играти нешто ново? Што се дјеце тиче њима би било свеједно, али сам морао мислити и на њихове родитеље, односно на ону публику која редовно гледа шта год ја играм. На крају ипак одлучих да поставим последњу коју сам написао „Гадан вирус штрумфитис“. Било је 16 ликова од којих су само три женска лика, али за неке ликове је свеједно ко их игра. На примјер, не мора бити Гаргамелов мачак Азраел, може да буде и мачка и тако још неки. Погледах кастинг листу што ми ју је Балто урадио и сједох да извршим подјелу улога. Ту сам увијек био добар и ријетко када сам погријешио, ваљда је то та „професионална деформација“. Насмијеших се на ту помисао, направих себи капућино и сједох да радим.

          У ушима ми је Ђуза Стојиљковић тихо пјевао: „Још један прође дан, узбуркан к'о море...“

ТРИНАЕСЕТО ПОГЛАВЉЕ

ГДЈЕ СУ ШТРУМФОВИ ТУ ЈЕ И ГАРГАМЕЛ

          Прву, такозвану читачу пробу, сам заказао већ за два дана код мене у канцеларији. Вања и Митар су купили десет столица на расклапање, а све су се могле, када се сложе, ставити у плакар прве канцеларије. Кинеска роба и вјероватно ће нам служити само за неколико проба док не пређемо на мизансценске пробе у салу за физичко средње школе. Дошли су само позвани. Маја је лијепо испринтала, сложила и укоричила текстове, а ја сам у углу сваког текста написао лик и име дјетета које ће га играти.  

          – Ево нас, другари моји, на најљепшем дијелу ове приче која се зове позориштанце „Театар снова“. Као што знате, одабрао сам овај свој последњи текст...

– Не дај Боже да је последњи – добаци Теа.

 Ја се насмијеши јер је било и очекивати њену реакцију, па наставих:

– Последњи текст који сам до сада написао. Видите да сам извршио подјелу улога и надам се да сам погодио и ваше жеље. Сада ћемо га прочитати. То ће бити такозвано, хладно читање, читање скрипте глумаца у току подјеле улога, без глуме и уживљавања. Теа, пошто воли да добацује, сада ће нам добацивати, тачније читати дидаскалије. То су кратке упуте у драмском сценарију које нам указују што ради књижевни лик док изговара текст. Наведене су унутар заграда, испред или посније говорног текста лика. Користе се као упуте глумцима како да се понашају на позорници.

– Баш волим!– обрадова се Теа.

То ми је најзанимљивије. Значи, ја играм Гаргамела. Читам, поред свог лика и све остало што није текст неког од глумаца, је л' тако?

– Управо тако. Почни.  

          – Овако: Мргуд Митровић: ГАДАН ВИРУС ШТРУМФИТИС позоришна представа за дјецу. Прва слика. Када се завјеса отвори, село је у свитању. Чују се препознатљиви звуци сна: хркање, мумљање, зијевање. На сцену брзо уђе Свирко са трубом, стане на другу страну сцене и окрене се ка кућицама. Све вријеме док је прелазио преко сцене и застајкивао, брзо  је покушавао да извади џепни сат у чему му је много сметала труба, која му је чак и испала неколико пута, а када је на сату видио да мора пожурити, још брже је петљао са враћањем сата у џеп.

Дјеца се кратко насмијаше, па Теа настави са читањем: – Напокон се смири и освијетљен само он, и то до пола свјетлосним кругом, почне на труби да свира лагану мелодију која се зове „Тишина“.

 У комјутеру сам имао већ спремне тонске ефекте како би већ на првој проби лакше могли да замисле како ће то изгледати на премијери, па пустих мелодију „Тишина“.

          – Јао што је лијепо – тихо рече Јована, која ће играти Штрумфету, а у очима остале дјечице се заискрише усхићења. Након неколико треутака угасим то и даднем знак Теи да настави са читањем.

          – То траје једно вријеме, потом прекине, па загледа у чуду како још нико не устаје; чује се да негдје пијетао пјева, а онда се сјети па почне јако свирати „Јуриш коњице“, из каубојских филмова.

Сада мало појачано пустих тај тонски ефекат, на шта се дјеца прво мало тргоше, а затим праснуше у смијех. Знао сам да ће тако реаговати и дјеца која буду у публици у вријеме играња ове представе. Увијек сам волио да дјечију пажњу покупим уз њихов смијех, дуже ми траје; након кратког времена угасих тонски ефекат а Теа настави:

 – Тада настаје општа гунгула и метеж. Неки штрумфови излијећу у шареним дугим гаћама и пиџамама па се брзо враћају у кућице. Након неколико тренутака постројено је код јарбола осам штрумфова, којима се придружује и Свирко, потом долази и стаје пред њих Велики Штрумф. Дотадашње гуркање и свађа око мјеста за стајање, престану и сви се умире. 1. Појава, слушајте пажљиво и спремите се: Штрумфета, Кефало, Трапа, Лицко, Мргуд, Грицко, Фирцика, Свирко, Куцкало, потом Велики Штрумф Кефало, кад се Трапа саплете па му удари у канту. Настаде мали тајац док сви не погледаше у Марка, на шта се он мало збуни, а када схвати да је на њега дошао ред брзо погледа у текст па поче читати:

          – Полако, гдје си навалио Трапо? Е, баш ти је кум био у праву када ти је дао то име и јеси трапо трапави!

– Трапа мени није име, него надимак – рече мала Јана која ће глумити Трапу

–  Надимак?

–  Да, надимак глупсоне глупи.

–  Шта ти је то надимак? Је л' се то нешто надима?

–  Не, надима се, Кефало, него је то нешто изнад имена, над–име, па надимак.

–  А како се добија тај панадимак?

–  Јооооој! Није панадимак него надимак. Ти се изгледа још ниси ни пробудио! Ниси се наспавао?

–  Како да се наспавам? Синоћ сам до касно фарбао ограду са источне стране и таман да се наспавам Свирко засвира устајање.

–  А зашто си ти Кефало синоћ фарбао ограду са источне стране, па главна капија нам је са западне стране? – рече Јована

–  Зато Штрумфетице, што на истоку сунце излази па ће прво освијетлити и угријати ту страну. Тако ће је брзо и осушити. Ја ћу до подне офарбати ограду на западној страни, па када сунце пређе тамо, нека онда и осуши тај дио ограде. Зар нисам паметан? – одговори јој Марко као Кефало.

–  Мрзим паметне... А хоћеш ли, онда сутра, окренути ограду или цијело село па да двије неофарбане стране буду сада на истоку и на западу? – рече Весница, глумећи Мргуда.

–  Увијек грицка грицкалице из велике кесе и не да никоме, неки покушавају да му украду – прочита Теа оно у загради :

–  Баш си будала, Мргуде, не требају окретати кућу и ограду, нека каже сунцу да сутра изађе на сјеверу, а зађе на југу – рече Ранко, један од свестрано активних дјечака. Лијепо је глумио, играо фудбал и тренирао карате.    

          Дјеца су читала, смијала се и уживала. Након прве а и друге слике намјерно сам направио десетминутне паузе па су они уз грицкалице и сокове, које им је донијела тета Рада, препричавали и коментарисали поједине дијелове прочитаног текста стављајући акценат на своју улогу. По њиховим реакцијама закључио сам да сам изабрао и добар текст, али да ми је и подјела улога и овај пут успјела. На крају смо договорили динамику учења текста и одржавања проба. По том договору ћемо имати још десет проба у мојој канцеларији, за то ће вријеме научити текст и онда прелазимо на мизансценске пробе.

          Док су се дјеца разилазила, а Вања и Балто склањали столице, уђе Маја за благом бригом на лицу:

          – Шефе, звао је Митар са градилишта и вели да би требало да дођеш до њих, имају становитих проблема.

           Погледах у Вању и видјех да је он управо чекао тај мој поглед. Спусти столицу коју је склапао и крену ка излазу вадећи кључеве од аута из џепа.

          – Да ли је рекао о чему се ради? – упитах идући ка вратима, а она добаци за мном:

          – Није али је, чини ми се, био јако забринут. 

          – Шта би могло бити? – рекох, док смо се возили ка градилишту, а Вања слегну раменима:

          – Сазнаћемо за неколико тренутака.

          Могао сам и претпоставити да је упорни Помоћник био иницијатор проблема. Испред улаза на градилиште стајали су Помоћник, диспечер електродистрибуције у Гумну и његова два радника с алатом с једне стране, а с друге стране су били поред Митра Јапанци (главни инжињер, Тошими, Фумико и два њихова радника из обезбјеђења прекрштених руку на прсима, тако да су се лијепо видјели набилдовани мишићи као упозорење, ваљда. Сви, ама баш сви, сем ова два набилдована Јапанца, су говорили у исто вријеме. Истина, Митар их је покушавао смирити.

          – Шта се овде дешава? – упитах гледајући љуто Помоћника у очи. – Хоће ли неко да ми објасни, шта се то овдје догађа? – Помоћник ме кратко погледа па хладно реће:

          – Ово се вас не тиче.

          – Нема тог проблема на мом градилишту који се не тиче и мене. Дакле? 

          – Градилиште јесте ваше, за сада, али струја није ваша – рече важно Помоћник, а два радника електричара га подржаше у глас, што ми опет даде до знања да је научена лекција:

          – Не може држављанин стране државе овде производити своју струју!

  

          – Одлично сте увјежбали, момци, али вас ништа нисам питао. Удаљите се са мог градилишта.

Они ушутише и погледаше свог диспечера који се љуто нагну према мени.

          – Они су са мном. Гдје ја ту и они! 

          – Може. Иди и ти са њима.

  Окренух се Јапанцима што су једва дочекали али је само говорила Тошими а  Фумико ми преводила. Синоћ нешто иза два сата су нам искључили струју. Тада су се аутоматски укључили акумулатори како би се одржали компјутери и остала електроника у офису. Момци на обезбјеђењу су, према нашим устаљеним активностима у таквим случајевима, контактирали диспечера у електродистрибуцији. Он им је прво рекао да је у питању квар, а потом их је обавијестио да нам по одлуци виших сила не смије више испоручивати електричну енергију.

          – Није тачно. – побуни се диспечер. – То је најобичнија лаж! 

          – Ушутите. Не тјерајте ме да будем безобразан. Ни ја вас не тјерам да будете фини. – рекох му грубо и окренух се Јапанцима. – Шта је даље било?

          – Тада су момци, према нашим прописима укључили прво мали агрегат који је давао толико струје колико је требало за одржавање електронике, расвјете и за заштитне мјере, а у седам сати су укључили још два већа агрегата који су обезбјеђивали струју за остале активности на градилишту. Сат времена касније дошла су ова два господина. Прво су хтјели по сваку цијену да уђу у градилиште, како би искључили наше агрегате, па их је наше обезбјеђење физички зауставило. Онда су се мало смирили и рекли су нам да ми, као страни држављани, наводно, немамо право да на било какав начин производимо и користимо електричну енергију. Тада смо звали вас, господине Мргуде. Они су се и поводом тога бунили говорећи да ви са тим немате ништа и да је у питању међудржавни а не локални закон. – преведеми Фумико са дозом панике у гласу коју није глумила као врстан симултани преводилац, него су исто и осјећале.

          – Не брините. То су најобичније небулозе. Вратите се на посао и наставите са радом.  

Уђоше њих троје, а два момка из обезбјеђења остадоше, пошто су само климнули главом након што им је главни инжењер нешто рекао на матерњем језику; ја се окренух Помоћнику:

 – Честитам! Изврстан покушај. Мада не мислим да си то ти смислио, ипак ти ниси толико зао. Није ни битно чије је то ремек–дјело које ће сигурно ући у „Гинисову књигу рекорда“ као нешто најнебулозније што је икада игдје изјављено.

          – Слушајте господине – поче Помоћник званично и надмено да ми саопштава по његовом мишљењу крунску новост: – Инструкције сам добио са самог врха. Према тим инструкцијама смо зауставили испоруку електричне енергије и у току дан–два треба да се одлучи, такође на врху, шта ће бити са овим пројектом и његовим титуларима. До тада градилиште треба да напусте сви Јапанци, а наше обезбјеђење ће га чувати до даљњега. Мислим да вам је ово сасвом јасно и да се имате придржавати управо наложеног.   

          – Када бих ти тражио да то видим написмено и потписано на врху, било би узалуд, јер они на врху знају добро чувати свој јужни дио кичме, и не потписују нити дају такве глупости написмено. Дакле, младићу, све што си рекао не пије воде. Прво, Јапанци неће напустити своје власништво и дати га неким пацерима на чување који би у врло кратком року распродали све што се може продати. Не треба бити пуно паметан тако да то може сконтати и господин диспечер, да се зна да је све ово њихово до завршетка и до исплате према уговору. Друго, они имају уговор са мном па са вама, а тако и ви са њима, немате ама баш ништа.

Не чекајући одговор од Помоћника који брзо извади телефон и бирајући број мало се удаљи од нас, окренух се диспечеру, који је несигурно гледао у мене па у Помоћника очекујући његову помоћ. – Слушај, другар, ја знам да си ти на тај положај дошао као добар и активан члан владајуће странке, али они ван Гувна су немоћни, а камоли да се уплићу у међудржавне послове. Јапанци су до овог посла дошли сарадњом двају влада и сва питања се рјешавају у амбасади. Зар ти мислиш, наивни човјече, да би они предузимали неке активности које су ван закона у држави у којој обављају своје радове? – сачеках мало да то његов мозак свари, а онда направих полукорак ка њему, што натјера двојицу његових радника да се прближе, што ми је и био циљ, како би и они чули мој завршни удрац. – Имаш да бираш између само двије опције: Или ћеш овога момента назвати и дати налог да се струја укључи и више се никада нећеш уплитати у њихове зле намјере, – показах очима на Помоћника – или ћу сада звати Јапанску амбасаду у Сарајеву, а одмах и новинаре и предати те њима на разапињање. Дакле, шта бираш? –   

          – Ја, господине, стварно не знам шта сада да радим – збуњен полумолећивог гласа ми се обрати диспечер. – Имаћу проблема коју год опцију изаберем. Намјерно га оставих да се мало куха у проблемима и својим дилемама, па се окренух Помоћнику који је узалудно бирао број, нико му се није јављао:

– Што би рекла једна моја талентована и виспрена глумица: „Ако ти се не јавља или не одговори на поруку, размишљај позитивно – можда је умро!“ – окренух се диспечеру који је нешто жустро расправљао са својим радницима смирујући их да не крену на мене да се физички обрачунају са мном – И, господине главни диспечеру електродистрибуције општине Гумно, шта си одлучио? Струја или амбасада и новинари? – након неколико секунди снебивања  он ме замоли.

  – Молим вас, господине Митровићу, стрпите се само неколико тренутака. Видите да овај покушава да телефонира?

– Видим, али видим и то да тај неко од кога овај очекује даљње налоге се не јавља. Очито не жели да се лично компромитује, па је бацио вас двојицу у ватру; што, наравно, имплицира да ће порећи све што му будете приписали и тако ћете једини кривци – намјерно појачах глас да и Помоћник чује и извадих телефон спреман да га употријебим – овог међудржавног политичког инцитента бити искључиво вас двојица. Дакле? Вријеме вам је истекло господо. Желим одговор сада! – њих двојица се нијемо погледаше па ја слегнух раменима и почех да бирам број. – Добро, по вољи вам. Моја савјест је чиста, понудио сам вам спас.

– Станите. Сачекајте. Заболи ме уво и за начелинка и за његове више циљеве. У праву сте, господине Митровићу, одмах ћу јавити да пусте струју.

Не рекох ништа само спустих телефон у џеп док је он бирао неки број на свом телефону те кратко рече оном ко му се јавио. – Брко, пусти струју Јапанцима.

Погледао ме је као да ми је управо спасио живот или као да ми је управо поклонио својих задњих милион долара. Како су људи чудни и када губе понашају се као да су побједници. Приђе ми један од јапанских радника обезбјеђења те тихо рече:

– Дин зајно гара! – насмијеши се и климну ми главом онако како спортисти то чине једни другима за честитање, а ја се насмијеших и паде ми на ум да Јапанац није био свјестан да не само да га остали нису могли разумјети, него ни ја. Климнух и ја њему на исти начин и они се повукоше у градилиште. Када сам се окренуо иза мене је био још само Митар. Смјешкао се. Рекох му у шали – Нећу ти рећи шта ми је овај рекао.

– Не мораш, знам ја шта ти је рекао. Рекао ти је да је стигла струја на градилиште. – Смјешкао се побједоносно, па се настави: – Не знам јапански, али се помало разумијем у агрегате. Праве велику буку кад су укључени, а сада се не чују.

– Браво за нас! – рекох и брзо додах да га предухитрим: – Једанаест нула за мене!

–  Браво, шефе. Отресао си га к'о топломјер! – рече Вања крос смјешак.

ЧЕТРНАЕСТО ПОГЛАВЉЕ  

ЗЛОБА И ЗАВИСТ СУ БОЛЕСТИ УМА

Недавно су ме оптужили да ја као окорјели југоносталгичар призивам братство и јединство. На то сам им одговорио: Не призивам ја ништа, само износим своје мишљење о ономе шта ме питају или шта мислим да треба у датом моменту да се прокоментарише. Никада нисам био за братство и јединство. Што се братства тиче имао сам четири брата и то ми је довољно, радије сам за искрено другарство и пријатељство. За јединство јесам, али само за јединство шанси – па ко умије боље нека му и буде боље. Људска свијест је још јако далеко од социјализма а да не говорим о комунизму. Људи још увијек воле, да не кажем прижељкују, да их омаловажавају, поробљавају и јашу и Курта и Мурта заједно. Људска свијест је још увијек ближа савременицима Томаса Мора него лицима из његове "Утопије".

Медији и званични сајтови на интернету су се подијелили на оне који су за овакав вид настајања нашег  позориштанца, али се та подјела односила, углавном, на ставове странке на власти и опозиције. Имао сам осјећај да нико не мисли о дјеци и њиховим потребама.

Дјеца обично журе да одрасту не водећи рачуна о томе колико је то лијеп, битан и неповратан дио њиховог живота. Дјетињство, младост, зрело доба и доба када то ништа више ниси, а у ствари си од свега тога по мало, су у ствари четири доба једног живота. Онај ко успије испоштовати прва три доба, четврто ће испоштовати њега. Желио сам да помогнем дјеци да у свом животном добу остану колико треба и да не журе кроз живот. Отуда и моја жеља, настојање и борба да им то пружим кроз овај наш „Театар снова“. Зарекао сам се да за рад дјеце и њихове среће никоме и ничему нећу допустити да ме поколеба и натјера на одустајање. Сви добри и поштени житељи овога града су били уз мене и моју идеју и пружали су ми јако битну подршку, а нудили су и своју непосредну помоћ.

Млади људи обично највеће грешке направе у страху да ће младост престати прије него донесу најважније одлуке у свом животу, те брзоплето донесу погрешно или недовољно издефинисану одлуку. Кроз рад у позоришту они се уче да из посебног угла приђу својим жељама. Из угла публике која види, тачније запажа све: и шта се дешава на рампи, на средини или у дну сцене, па чак по томе да ли има додатних непредвиђених звукова зна да ли су глумци мирни или не иза сцене. Из тог угла они могу лако и лијепо сагледати своје жеље, мотиве који им нуде те жеље, своје способности и потребе за остварење тих  жеља. Тако да брзо и лако у себи нађу одговоре на питања: шта, како и зашто? Могли су, такође, врло лако идентификовати проблеме који ће их спутвати ка остварењу њихових циљева које аутоматски дијеле у двије групе: У првој су групи проблеми или сметње у њима самима, као што су: несигурност у себе да ли ће моћи изгурати жељу до краја, дилема између двије или више жеља која једна другу искључују и страх од могућих несавладивих проблема. У другој групи су проблеми о којима они не одлучују нити су их узроковали и углавном су материјалне или здравствне природе. Међу свим узрочницима често се јављају два наизглед небитна проблема и препреке младој особи ка успјеху: злоба и завист. Мислим да су злоба и завист болести ума, и да могу младој особи, која храбро иде ка испуњењу својих снова и животни циљева, много проблема донијети. Позориште их учи како да на вријеме препознају те але у блиским људима или у онима који им на било који начин могу стати на пут.

 

Давно је неко лијепо рекао: „Позориште је прије свега идеја и потреба. Оно је живот који тече и ван окошталих институција. У овом граду има пуно идеја, духа, маште, заноса, одушевљења и живости. То даје наду да постоји основа – снага, жеља, способност и воља – за Велику промјену. Међутим, те знаке живота најчешће примијетимо тек кад се неким чудом појаве у оквирима институција. А и тада постоји опасност да нам промакну.“ Ја сам одлучио да то све сачувам и одржавам свјежим као балконско цвијеће јер су драгоцјености које због дневне политике и надметања на том пољу, нико од надлежних и не примјећује.

          Радови на нашем позориштанцу су напредовали несмањеном брзином али и задивљујућом прецизношћу и осјећајем за лијепо и прецизно тачно. Са драгошћу сам присуствовао како су „жути мрави“ монтирали столице у гледалишту водећи рачуна да буде све као „под конац“. Са којег год мјеста да сам погледало у било ком правцу преко столица ни једна се није ни за милиметар одвајала од замишљене линије која их је спајала. На тренутак ми вљесну слика војних парада па су ме и ове столице подсјећале на војнике у ешалону. Стајале су у ставу „мирно“, чекајући команду за покрет. Тамноплава плишана сједишта су изгледала прекрасно. Радници су постављали на зид неке дугачке танке плоче затворене окер боје које су биле прилично храпаве, али то се могло запазити само додиром. Тада се сјетих када је у мом граду прављен Раднички дом у којем је била велика кино–сала. Имао сам тада десетак година и сво слободно вријеме сам био на градилишто. Интересовало ме само како праве ту салу и позорницу у њој. И тада су мајстори стављали лесонит плоче на зид. Лесонит је врста грађевинског материјала, тачниј плоче које су с једне стране галатке, а са друге видно храпаве и грубе како би љепљиви материјал боље налијегао и лијепио се. Ови радници су тако и стављали па је глатка страна била окренута вани. Једног момента, када је скоро пола плоча било постављено, дође главни пројектант и поче да се дере како на раднике тако и на предрадника питајући га да ли он зна да чита цртеж и пројекат?

И онда им је, када се мало смирио, објаснио да у овом случају храпава страна лесонита мора да буде вани, јер то ће бити истовремено и кино-,сала али и позоришна сала и сала за свечане академије и приредбе, гдје је акустичност јако битна. Управо та храпава страна лесонита појачава ту акустичност пошто се звуци од ње одбијају буквално у свим правцима. Педесетак година након тога ја сам знао зашто је материјал који су Јапаци стављали на зид храпав.

          Пошто сам пробе представе успјешно приводио крају и имао још неких организационих активности, једно вријеме нисам ишао на градилиште, али сам их замолио да ме зовну када заврше монтирање технике на позорници. Хтио сам да се увјерим у њену фантастичност својим очима.

          – Митре, вамодер, и понеси свој прибор, мало ћеш се дуже задржати – рекох у шали, устајући након јутарње кафице. Када смо сјели у мојој канцеларији пружих му текст комедије коју спремам и рекох: – Слушај, знаш да се сада, како се примичемо завршетку послова и отварању позоришта, све одвија исувише брзо. У страху да нешто не пропустимо морамо сви све вријеме бити на опрезу. Ево ти текст моје комедије коју припремам. Треба да ми направиш двије сцене. Прва је село штрумфова са великом шумом на хоризонт- платну, а друга сцена је Гаргамелова јазбина.

          – Штрумфови су живјели, колико се сјећам из цртаних филмова, у кућама које су, у ствари, биле печурке, гљиве, зар не?

          – Да, бијеле са црвеним туфнама или слично. Видјећеш из текста колико их треба и шта још ту треба.

          – Од чега да направимо те печурке? Од картона?

 – Неее. Боље је стиропола. Може се лијепо обликовати. Сјећам се, када нам је долазило неко сплитско позориште, све су направили од стиропола: и камени зид и мали пристанишни док и дио куће. Они су то донијели готово и само су редали те плоче по рамовима направљеним од алуминијума, али су ми, на моју молбу, објаснили како су обликовали стиропол.

– Како, баш ме интересује?

– Лет–лампом. Знаш оном што се надрука притисак па се онда запали? То су обично често користили водоинсталатери.

          – Е, за све ово ми треба          стручна помоћ. Ја могу узети четку у руке и цртати те туфне по гљивама, али их не умијем направити. Али зато знам човјека који умије.

          – Знам и ја! – кренух ка телефону. – Дедић из Дома културе. Радили смо једно вријеме скупа и пуно смо добрих ствари направили.

          – Томе сам и ја дао свој скромни допринос – насмијеши се Митар.

          – Није био скроман, него велики допринос – рекох, чекајући да ми се Дедић јави. Пошто се није јаввљао рекох: – Молим те сједи овде и дозови га па нека дође ако и када може. Морам до Балте, сјетих се да нисмо радили позивнице.

          – Ти као онај што се жалио да брзо заборавља. Знаш то? 

          – Не, кажи.

          – Жали се пацијент доктору: „Докторе, постао сам јако забораван!“. Доктор га пита: „Откада?“, а пацијент га пита збуњено: „Шта откада?“, хахаха!

         

          – Чуј, мајсторе, умало да заборавимо– рекох Балти када сам му пришао.

 – Мораш ми осмислити позивнице за свечано отварање позоришта.

          – Си, шефе! – рече он и одмах поче да куцка по тастатури, а ја се окренух Маји.

          – Ти ћеш, Мајо, пустити машту у погон и пописати шта све треба да се прибави, кога да позовемо и не заборави резервисати велику салу у хотелу „Магла“.

          – Кога првог да ставим на списак за позинице, начелника? – упита она кроз смјешак.

          – Неее. Прво ћеш ставити све моје мале и велике глумице и глумце који су играли, а и ове који су се сада пријавили.

          – Колико тога има? Пуно?

          – Пуно је кад туку – рекох смјешећи се – У 50 мојих представа које сам играо у Гумну играло је тачно 162 без статиста и изнијело је, такође тачно 469 улога. Дакле тих 162 и ово нових двадесетак. Балто ће ти дати њихов списак, а ја ћу ти сада пребацити мој стари списак.

          – Али шефе – побуни се она. – У позориштву има само 200 мјеста са балконом и ложама. Неће бити мјеста за госте?

          – Нема ми бољих и важнијих гостију од њих. Имамо велики број помоћних столица које ћемо убацити, а многи и неће моћи доћи. Или су на факултетима или су одселили и сл. Ту треба додати родитеље глумаца из ове представе којом отварамо позориштанце. У ствари, они су на списку само што морамо рачунати да ће ту доћи по двоје. На отварање ћемо позвати и ово троје Јапанаца. За све Јапанце ћемо организовати свечани ручак, а за све госте отварања ћемо увече приредити коктел- парти. Вас двоје прионите на посао, нека вам и Вања помогне око принтања и паковања позивница. За сваки евентуални проблем који не могнете сами рјешите зовите мене.

          – Си, шефе! – рекоше њих троје углас, а ја се вратих у своју канцеларију.

          Стигао сам управо када је Митар спуштао слушалицу. Насмијеши ми се у знак да ми доноси добру вијест:

          – Стиже за неколико минута. Добар је то човјек.

          – Јесам ли ја теби причао о оним тепих-стазама? 

          – Не – рече заинтересовано он.

          – Прве године када је почео да ради у Дому културе био је још дебљи, и човјек би рекао да не може да диже ништа тешко и да је прилично спор и лијен. Испоставило се да је било све потпуно супротно. Једне прилике, након неке манифестације тадашњи директор и ја, смотамо оне двије тепих-стазе које су се стављале у горњем холу. Одлучисмо да их ми однесемо доле у магацин. Обојица приђемо лакшој стази и покушамо је подићи. Није ишло. Истина, могли смо је вући, али би то било незгодно низ степенице. „Сачекаћемо Дедића па ћемо он и ја то однијети доле, прво једну, а онда и другу. Хајде да ми склањамо оне штандове.“, рече ми директор. Док смо то радили причали смо како су тешке тепих стазе, а мало касније се појави Дедић носећи под једном руком једну, а под другом другу-тепих стазу. Гегао се полако као да шета, а на лицу му се није могао видјети никакав замор. Нас двојица се у чуду погледасмо.

– Јако је оно као пет нормалних – рече Митар и устаде да нам наспе по воткицу. – Мислио сам да сачекамо њега, али не вјерујем да ће он хтјети попити у сред бијела дана.

Док је он сипао воткице уђе Дедић са његовим познатим полусмјешком, који је истовремено био и смјешак у поздрав и подсмјех и смјешак који је очекивао нешто.

– Ево га. Лупус ин фабула – рече Митар па га упита показујући на чашу. – може ли једна?

– Ма може и двије. Ја увијек могу – увијек се тако шалио.

– Ма, мислим на чашицу.

– Ааа то? Е, то не могу. Рано ми је.

– А кафица? – упитах

– Е, кафица може.

Протрља званично руке, тако је увијек радио када се спремао на неки договор о послу, па ми рече:

 – Звао си ме, гдје гори?

– Да нешто гори звао бих ватрогасце. Ти ми требаш у свом занату. Можеш ли...

– Рекох ти малочас, ја увијек могу – смјешкао се лукаво. – Шалим се, шта треба?

– Треба да ми вас двојица направите сценографију за представу којом ћемо отворити наше „Театар снова“, дакле за петнаест дана. Колико ће то коштати.

– Колико се двојица договоре – рече он уз смјешак који му није силазио с лица, видјело се да ужива у нашем друштву колико и ми у његовом.

– Када сам одлучивао којег ћу од вас двојице запослити на радном мјесту домара, Митар је превагнуо само зато што није имао посао, а ти си био запослен. Да није тако било не бих се могао одлучити и морао бих обојицу запослити. Што један не умије други зна. Фантастично се надопуњујете.

– Можеш ти то и сада – лукаво ће Дедић.

– Е сада не могу. Можда касније када видимо да ли се уклапамо у финансије и када позориштанце мало заживи. До тада ћемо те повремено ангажовати хонорарно. Једино не знам како ћеш се провести када ти директор сазна за ово? Ипак је то извјесни сукоб интереса.

– Ма неће мени баџо ништа. То ћу ја у слободно вријеме, неће моје радно мјесто трпити.

– Трпиће ти друге, оне праве активности – нашали се Митар.

– А, то не смије никако и никада да трпи. За то ја увијек нађем довољно времена. Дакле, шта правимо? – па ће кроз смјешак. – 'Оће ли мени ико, људи моји драги, рећи шта треба да се прави од те сценографије. Морамо материјал набављати.

– Сада ће Митар са тобом да крене до Дома културе па тамо у твојој радионици лијепо и полако размотрите предмет и направите договор око свега, а онда пођите у набавку материјала. Када процијениш колико то све вриједи јавни ми и остави број рачуна код Маје да ти одмах уплатим.

– Договорено, пријатељу. Увијек сам ја говорио да је са тобом лијепо радити.

– Задовољство је обострано и ти то добро знаш – рекох рукујући се са њима двојицом. 

          Када за њима уђох, Вања ми рече устајући, а већ је држао кључеве од аута:

          – Шефе, звала је Фумико, кажу да су завршили монтирање технике и електронике на позорници па ако хоћемо да видимо. 'Оћемо ли?

– Идемо, само мало сачекај – окренух се Маји и Балти: – Како напредује? 

          – Ниси ми пребацио списак глумаца – рече Маја са благом дозом приговора.

          – То је само знак да нисам безгрешан. Балто иди молим те па јој пребаци тај писак. Отишли смо. Ћаос!

Њих двије су нас чекале код стражњег улаза, куда се улазило право на позорницу. Нису криле радост због тог својеврсног свечаног ин, али им се са лица могла прочитати и мала мистичност као да су нам приредиле неко лијепо изненађење. Кратко смо се поздравили и уђосмо у мрачну просторију. Прво је ишла Тошими која је малом батеријом освјетљавала само под испред себе, па Фумико, а онда нас двојица као слијепци за њима. Када смо се зауставили по струјању ваздуха који осјетих на лицу као благи повјетарац закључих да смо на позорници.

Тошими рече гласно нешто на свом матерњем језику што је мени личило на команду, а потом нама тише:

– Саха митејро.

          – Гледајте сада – једнако званично преведе нам Фумико.

          Немам тих ријечи којима бих описао шта се све догађало од тог момента, али ћу покушати. Пред нама се попали безброј малих  звјездица на небу, само за разлику од сазвјежђа ове су биле у складним редовима: густи и водоравни равно, а ријетки и коси са страна.

 – Ове плаве су нумерације сједишта, а наранџасте освјетљавају стазу ка излаз – рекох Вањи. – Из публике се не виде, па не могу ни ометати представу, једино када неко крене ка излазу он ће их видјети.

Затим су почели да се лагано пале и гасе разнобојни рефлектор са балкона и са зидова са стране испред и у висини позорнице, потом по два са сваке стране, али високо изнад ложа и на крају топ–рефлектор са балкона који је повећавао и смањивао круг свјетла, а боје су се смјењивале у нијансама. Сви су освјетљавали и просцениј и позорницу, а могли су и само нешто од тога. Свјетла изван позорнице стишаше, а почше да се пале на позорници. Портална суфита се спусти за два метра и попалише се свјетла на њој, а док се дизала смјењивале су се и јачина и нијансе боја. По два велика портална рефлектора са страна и три са моста изнад порталне суфите, а онда још три суфите изнад нас. Лагано смо се окретали. Све је то пратила музика Игора Стравинског „Жар–птица“, пред сам крешендо попалише се рефлектори са суфите за хоризонт платно, а након тога и плава свјетлост са стране позорнице тако да ничим није могла ометати амбијент на позорници, а ипак се могло нормално кретати около. Њих двије се окренуше ка гледалишту па и ми са њима. Тада се прво упалише нормална свјетла у ложама и на балкону, затим у сали а на крају се попалише и свих дванаест великих и прелијепих лустера који су давали свечану атмосферу.

          – Дона ји со? – рече Тошими а Фумико преведе:

          – Какав је утисак?

          – Феноменално! – рекох, а ова није ни морала ни преводити него обе развукоше велики раскошни осмијех.

          Онда су нас одвеле до режисерског стола са шест монитора и милион дугмади, гдје нас је чекала млада Јапанка Ању Кикуши, инжињер телекомуникација и информатике, како су нам је представиле. Она је студирала у Београду и јако лијепо је говорила српски, екавски и онако сочан са неколико псовки које служе као узречице, па сам сигуран да није била ни свјесна њиховог значења, за разлику од Фумико, која је говорила чисто књижевни српски без жаргона и узречица. На мониторима се видјела позорница из шест различитих углова па сам лако закључио да постоје фиксиране камере које снимају шта се дешава на позорници. Ања нам је стрпљиво објашњавала све, а дала нам је и три примјерка брошуре са детаљним упутама како се рукује свим дугмадима на енглеском и, што нас је посебно изненадило, на српском језику.

          Посебно нас је интересовало како се ротира позорница. Док се на једном дијелу позорнице одиграва радња, за то се вријеме могло на другом дијелу припремити слиједећа сцена, и то се све за стоосамдесет степени и у року од неколико секунди. Могло се, наравно правити и три па и четири позорнице, али би биле мање и захтијевале би помјерање драперија напријед. Постојали су и класични цугови са конопима, али се се могло помјерати „на дугме“. Постојала је могућност да се спусти на рампу и бијело платно и тако би ово наше позориштанце постало класични биоскоп. Онда смо отишли иза позорнице. Тамо су радници монтирали два wc-а (у којима су биле по двије кабине и по једна туш–кабина), и двије шминкарнице у којима је у два реда могло шминкати, свако пред својим огледалом истовремено дванаест глумица или глумаца.

          У подрумским просторијама и сутерену су завршавали уређење гараже, магацина и радионице, а ужурбано су радили ови вриједни „жути мрави“ и на уређењу инфраструктуре. Око цијелог позоришта је била пресађена жива ограда у висини око седамдесет центиметара са пропустима за главни улаз и за улаз возила у гаражу. Њих су, по потреби, затварали лагани ланци постављени на мале стубове, тек толико да заинтересованима покаже да је тај пролаз затворен или (у случају главног улаза), да се унутра ништа не дешава.

          Можда бисмо још ми обилазили у пријатном друштву наших Тошими, Фумико и Ању Кикуши, да ме није Маја назвала и рекла ми да ме у мојој канцеларији чека, нико други, до начелник лично, али да се не бринем јер је Балто са њим. Захвалих се овим љепотицама на љубазности и стрпљењу и вратисмо се у канцеларију.

          – Добар дан, моћни директоре! – уз широки осмијех и пружену руку, устајући реће начелник када сам улазио у своју канцеларију. – Честитам, велелепно здање нам правиш!

– Хвала, начелниче ,али ја то не правим вама, него дјеци овога града – рекох,  у себи закључивши да смо се вратили на „ти“, а кад Балто крену да устаје како би отишао показах му руком да сједне назад. – Сједи, Балто, нека те. Из искуства знам да неки разговори морају имати свједока и поред тога што их све снимамо.

– Али, шефе, обећао сам господину начелнику да ћу вас оставити саме – рече ми он како би ми дао до знања на шта га је начелник наговарао и дода важан податак. – Ја сам му већ рекао све о нашем позоришту, тако да зна.

– То је добро, Балто, не ваља да начелник једне општине не зна истину о томе шта се и како зида у његовом граду. Сједи ти, неће теби начелник замјерити што не можеш да му испуниш обећање. Бар он зна како је данас тешко наћи посао, једино ако ти није обећао неки посао? – по његовом смјешку сам знао да сам поставио право питање и да не мора да смишља наивну реченицу којом би ми и то споменуо:

– Одушевљен како ја радим свој посао и како сам, по њему, јако креативан, рекао ми је да, ако икада ово пропадне и ако будем требао посао, да бих могао код њега бити технички уредник билтена „Општински гласник“.

– Лијепо од нашег начелника. Видиш како он о свему брине. Морамо опет гласати за њега на слиједећим изборима. Хоћемо ли?

– Наравно, шефе, тако смо се договорили – окрену се начелнику – Сви ћемо гласати за кога буде гласао и наш шеф.

– Којим добром, начелниче? – изненадих га овим директним питањем, али му збуњеност покри Маја уносећи кафице и пиће, за начелника виски, за мене, наравно вотку, а за Балту густи сок од јагоде.

– Изволите и нека вам је пријатно – рече, погледа у мене, и пошто није добила никакве даљње инструкције лагано изађе.

– Успут ми је било, па рекох да дођем на позив старог доброг пријатеља на обећану чашицу пријатног разговора. Ништа обавезно ни конкретно, него онако.

– Најбоље сам договоре направио и планове сковао када сам са рајом отишао онако на по једну – насмијеших се кратко, па озбиљно додадох: – Твој ми је помоћник много проблема покушао направити.

– Знам, обавјештен сам, али немој му замјерити, још је млад и неискусан, а воли да ради на своју руку. Рекао сам му да престане и да ради само оно што му ја кажем – видно се правдао, а грашци зноја му оросише чело и кравата му постаде тијесна.

– Све што је до сада покушавао било је по твом наређењу, бар ми је он тако рекао. Хоћеш ли да ти пустим снимак тог разговора? – кренух као да ћу радити на компјутеру, али ме он заустави:

– Не, нема потребе. Знам ја шта он о мени прича и то ће му се једном обити о главу. Него како напредују припреме за свечано отварање? Можда бисмо могли заједно направити списак гостију, чисто да ти нешто не промакне, да не пропустимо неког важног.

– Најважнији су већ позвани.

– Како? – изненади се он. – Па мени секретарица није рекла да ми је стигла позивница?!

– Најважнија су ми дјеца. Прво сам позвао све оне који су у мојих 15 година, колико сам радио у Дому културе, играли код мене са молбом да ми потврде долазак, потом сам позвао родитеље чија дјеца играју у представи коју ћу премијерно приказати на дан отварања, па тек када добијем одговоре од њих, онда ћу знати колико мјеста имам још за друге госте.

– Морамо позвати начелнике сусједних општина, потом предсједнике политичких партија у нашој општини, директоре преду...

– Не морам ја ништа! – прекинух га мало повисивши тон, а он брзо отпи мало вискија. – Јесте да се сви ти које си набројао често понашају као дјеца, али нису дјеца. Ја правим, а за десетак дана и отварам дјечије позориште „Театар снова“, ако си заборавио. Дјечије позориште.

– Знам, али ипак то је јавна установа, у ствари установа јако вриједна и битна за нашу општину и не смије да њено отварање прође непримјећено.

– Неће, не бој се. Сви битни тв студији наши и из окружења а и пет великих еврпских те по један из Америке и Јапана су се већ најавили, и не сумњам да ће то јако добро пропратити. Затим, ту ће бити и читав управни одбор „Ворлд  чилџн театар корпорејшн“ – знао сам да ми изговор енглеског није добар, али сам исто тако знао да не морам око тога бринути, јер се у његово вријеме овде учио руски језик у основним и средњим школама. – Све је под контролом, вјеруј ми и твоја ми, ама баш никаква помоћ, не треба.

– Па, зар не мислиш да бих ја као начелник Општине требао тим поводом да им организујем пријем на високом нивоу и уз коктел–парти?

– То је до тебе, хоћеш ли или нећеш, шта и којим  поводом организовати. Поводом свечаног отварања, у поподневним сатима ја имам свечани ручак са извођачима радова и главним архитектом Тођо Итоом – трудио сам се да изгледа као јапански, мада нисам био сигуран, али му ту несигурност, наравно, нисам показао. – Затим, увече, за све госте и учеснике свечаности у Хотелу „Магла“ приређујем велики гала парти.

– Ти приређујеш? – рече са дозом подсмјеха. – Све ти, па има ли и ммене ту имало? Ко сам ја у овом граду?

– Ти си начелник овога града и добро си ми дошао и на ручак и на парти, а вјерујем да ће бити мјеста и за свечано отварање, али у сва три случаја само као мој гост. Дакле, без здравица и говоранција. Претпостављам да си већ чуо да ја на пробама и путовањима дјеци забрањујем било какав разговор о политици?

– Да, чуо сам, али ти о томе можеш само сањати. Политика је већ у свему – посмијехну ми се он отворено.

– Е, у мом је позоришту неће бити, а чак се носим мишљу да забраним улаз и свим политичарима, односно свим одборницима, функционерима и лидерима политичких партија како у овом граду, тако и из других градова који дођу.

– И предсједнику државе би забранио улаз?

– Не, предсједник државе није политичар то је институција. Ваља ли кафица? – уз смјешак промијених тему.

– Одлична је. Морам чешће долазити, а волио бих поближе упознати и ову младу даму која је кухала кафу – набаци смјешак старог заводника.

– Бићеш услужен. – притиснух дугме интерфона и јави се Маја:

– Молим?

– Пошаљи ми Раду – намјерно нисам рекао тета Раду, како смо је сви звали због ефекта изнађења који ће услиједити.

– Звали сте ме, шефе? Да нисам случајно лошу кафу направила? – са дозом страха упита тета Рада.

– Не, кафа је одлична и због тога сам те и звао. Наиме, начелник јако жели да упозна младу даму која је скухала овако добру кафу – окренух се начелнику: – начелниче, ово је кривац за ту добру кафу, наша тета Рада.

Док су се обоје збуњени руковали наставих: – Она је код нас не само чистачица, него је истовремено и курирка, кафе кухарица, а задужена је такође да на  на паузама пробе или представе актерима послужи сокове, топле напитке и грицкалице или објед. Она је у ствари мама ове породице.

– Чуо сам већ да си запослио и двоје старијих људи. То је лијепо, треба за живота сакупити довољно севапа да се лакше изађе Богу на истину – насмијеши се он, а ја из тога нисам могао закључити да ли ме зеза или тако стварно мисли.

– Не сакупљам ја, човјече никаквих севапа. Требали су ми обоје јер нису имали посао, а добро сам знао да су вриједни и да све знају и умију.

– Да, тако и ја радим. Управо тако, не гледам ко је чији род или колико је стар. И стари морају да једу и... – поче са хвалоспјевом, а ја га прекинух обративши се њој:

– Шта ти је начелник рекао када си била код њега за запослење?

Она се мало снебивала, било јој је очито непријатно, али ме коначно погледа, па храбро рече по правилу „па шта буде да буде“:

– То је било прошле јесени. Била сам код њега и изнијела му мој случај, а он ми је рекао да смо ми старији већ одрадили своје и да морамо пружити шансу млађима.

Брзо покупи суђе и погледа ме, а из мога смјешка је могла знати да је слободна те брзо напусти канцеларију.

– Гледао сам плакате које си креирао,  јако су квалитетне и инспиративне – обрати се начелник Балти, који ме кратко погледа, па уз смјешак му рече:

– Хвала. Значи и даље стоји понуда за мене, ако ме Мргуд истјера јер пуно причам? – нашали се Балто.

– Неће тебе Мргуд истјерати, он цијени своје људе – благо рече начелник, допи свој виски и устаде.

Стварно ми је било жао што иде јер сам се таман припремао за добру свађу.

– Момци, хвала на пићу и дружењу. Шта ћу, посао зове, а начелник мора да

мисли за све и на све.

– Надам се да ти је сада јасно да за мене и у моје име више не мораш? – рекох, а он уз смјешак дода:

– Знам, али за сваки случај, ја сам ту па ако затребам ти само позови, а могао би доћи у узвратну посјету– па дода: – Има и код мене вотке. Довиђења!

– Довиђења, господине начелниче, било ми је задовољство – рече Балто када се и са њим руковао, а када је стигао до врата на тренутак је застао размишљајући да ли још шта да дода, али ја га предухитрих:

– Довиђења, начелниче – неокренувши се изађе, а Балто ме лукаво погледа и упита тихо:

Дванаест нула за тебе?

– Да, друг мој, дванаест нула; дуго је до сто.

– Како дуго, још десетак дана?

– Е, да је тако једноставно. Има ту и бесконачан број продужетака. Нећемо се ми њих ријешити још сто годиница.

ПЕТНАЕСТО ПОГЛАВЉЕ

ГЕНЕРАЛНА ПРОБА

Ја на живот и све оне које ми чине живот оваквим какав јесте гледам другачије од свих. Замишљам га као воз који има локомотиву, парњачу (снага, воља и мотивација), што га вуче ка циљу. Има и вагоне у којима су груписани људи по важности у мом животу. У тим вагонима су купеи, гдје су смјештени људи из ужих селекција појединих група. Тај воз има и ложаче који су задужени да локомотива увијек има добру пару, који својим добрим дјелима и ријечима помажу да увијек будем мотивисан, а има и обавезне кочничаре који се дијеле на два дијела: на позитивне и на негативне (као и све у човјековом животу). Позитивни кочничари се труде да се не залетим у животу па да не пропустим неку добру прилику, а негативни су проблеми и они који ми стварају проблеме те ме тако коче и успоравају мој пут ка циљу. Треба бити упоран и храбро, самоувјерено газити ка свом циљу и покушати уживати у том путу; биће и лакше и љепше ходати њиме.

„Све је могуће, све је на дохват руке, само се човек не сме предати. Тешко је док се не одлучиш, тада све препреке изгледају непрелазне, све тешкоће несавладиве. Али кад се откинеш од себе неодлучног, кад победиш своју малодушност, отворе се пред тобом неслућени путеви, и свет више није скучен и пун претњи.“- говорио је легендарни српски писац Меша Селимовић.

Дани су лагано пролазили а тако су све интензивније биле наше припреме за свечано отварање позориштанца. Велике металне плоче које су окруживале и затварале градилиште су уклоњене, жива ограда се јако лијепо примила и била је фантастична. Није било тренутка времена дању и увече, а да неко од пролазника није стајао и гледао са уживањем, а многи су се и сликали са нашим позориштем у својој позадини. На лицима им се могло прочитати дивљење и драгост што су, макар прећутно, били на нашој страни у борби да нам га не преотму. Често су ме заустављали, звали телефоном или слали поруке на мејл или фејзбук, дајући ми подршку и изјављујући дивљење на упорност и непоколебљивост, а један тип ми је чак и обећао дио опкладе коју ће највјероватније добити јер се кладио на мене.

Нас је све то забављало. За живо чудо није било никаквих проблема око добијања употребне дозволе објекта. Стигла нам је и потврда, која је више личила на прелијепу честитку, да долазе спонзори из „World Children Theatre Corporation” са сједиштем у  Минхену, господин Ханс, Нијемац, те муж и жена Енглези Роберт и Хелга. Са њима ће доћи и идејни творци овог пројекта Мајкл црвенокоси Ирац и Њемица Грета из организације „El Condor Pasa“. У мејлу су нам дали упутства око тога колико и каквих соба у хотелу да им резервишемо, а морали смо им послати и детаљан сценарио свечаности, те мноштво фотографија самог позоришта из вана и из унутра, а сви ти њихови мејлови су одисали одушевљењем и јако великом заинтересованошћу.

          Званично пресељење из досадашњих канцеларија смо оставили за дан пред свечано отварање. Позитивно нас је изненадило и то како су Јапанци лијепо све опрали и очистили како вани тако и унутра.

– Чуди нас – рече ми једне прилике на брифингу Фумико – како нас до сада нисте питали како смо ријешили проблем гријања читаве зграде, чак и воде у кухињи и туш–кабинама?

– То је само знак, сине, да се у ово ни мало не разумијем. Много тога ја вас нисам питао јер не знам ни шта све треба да вас питам, односно шта све ја требам да знам – насмјеших се скромно. – Како сте нам ријешили проблем гријања читаве зграде, чак и воде у кухињи и туш–кабинама? – насмијеши се и она, допадало јој се како глумим наивну и скромну особу, па извади велику књигу пројекта, окрену на странице гдје је очито била слика крова, па рече показујући на то:

– Соларним плочама на крову. По цијелој згради су постављени соларни радијатори. Видите. Соларна рјешења трансформишу бесплатну енергију добијену од Сунца у гријање и загријевање топле потрошне воде. Ова рјешења значајно смањују трошкове за енергију и смањују загађење околине.У просеку, соларни системи штеде до 60% енергије потребне за загријевање топле потрошне воде и 30% енергије за гријање. У љетњем периоду и периоду добре осунчаности соларни систем ће обезбјеђивати и до 100% ваших потреба за топлом потрошном водом. Преко 100 година искуства на тржишту, иновације и квалитет нуде рјешење за вас. Снага Сунца је бесплатна, енергија Сунца је неисцрпна, не емитује СО2 гасове и не штети околини. Насупрот томе фосилна горива постају све скупља, а њихова резерва све мања. Није изненађујуће што све више и више људи одлучује да за гријање топле потрошне воде и гријање
објеката користи снагу Сунца – причала је она показујући те соларне плоче нанизане једна до друге на двије стране крова постављене ка истоку и западу тако да сам и сам схватио како од раних јутарњих сати па до вечерњих ће бити освијетљене Сунцем, а у Гумну ако је ичега било то је било сунчаних дана – овај патентирани СОЛАР ИНСИДЕ програм врши меморисање двије врсте параметара током претходних 30 дана: временских прилика и потрошње енергије у објекту. На бази ових података  и праћењем градијента, температуре преко сензора на соларном колектору, регулатор мијења вријеме када ће да се укључи помоћни систем / плински котао, и омогућује да соларни колектори дуже раде. Ово је
нарочито битно у јутарњим часовима, када у обичним системима воду углавном грије помоћни систем, док се код овог система максимално користи сунчева
енергија! Плински котао се укључује само када је неопходно, чиме се штеди додатних 15% енергије. Соларна оптимизација за грејање објекта: СОЛАР ИНСИДЕ врши соларну оптимизацију система грејања. У овом случају се преко регулатора у просторији региструје пораст темепературе у објекту, који настаје услед приноса додатне енергије кроз прозоре на јужној страни и електричне уређаје. Узимајући у обзир ове податке, регулатор смањује температуру полазног вода грејања. То доприноси да температура у простору буде константна и смањује
потрошњу енергије потребну за грејање. Корисници оваквог система имају корист како од бесплатне соларне енергије и од одличне ефикасности кондензационе технологије тако и од паметног управљања преко патентиране регулације, што даје врхунске резултате у уштеди.

већ након неколико минута сам престао пажљиво да је слушам, гледао сам у слику коју ми је показивала климајући главом, а истовремено сам размишљао како ће бити лијепо када дјеца уђу зими у салу, поскидају своје јакнице и бундице и препусте се чарима представе, а неће нас коштати ништа – Шта кажете на то? – насмијеши ми се она, а ја покушах сакрити да ме је пренула из размишљања, па рекох:

– Да ли је тешко одржавање тога и постоје ли близу сервиси?

– Овде имате све детаљно описано, сваки могући квар и начин оправке, а имате и телефонске бројеве и адресе сервиса. Вама је најближи сервис у Сарајеву. Гаранција је пет година и све оправке у том времену су бесплатне. Имате у ормарићу са командама и неколико резервних дијелова, оних који се најчешће кваре, а не могу се поправити него само замијенити.

Позорницу нашег позоришта смо неколико дана користили како за припреме сценографије и ефеката тако и за завршне пробе. Дјеца су се највише радовала ротационој позорници и сваки пут када би се мијењала сцена окретањем, сви су ишли на сцену као на рингишпил. Многа од ове дјеце, мојих малих глумаца, су рингишпил видјели само на филму или на тв-у. Тета Рада нас је пријатно изненадила својим умијећем и надареношћу за шивање костима које је уз помоћ Маје и креирала. Нарочито јој је успјела са дјевојчицом која игра Азраела, јер та треба да има такву гардеробу и маску да је може у неколико секунди промијенити иза паравана. Кад је мачак: доњи дио тренерке, црни дукс са капуљачом и маска. Испод дукса је скупљена лијепа дамска хаљина која пада преко патика на под када се скине дукс, тачније кад је Гаргамел претвори у принцезу. Тада јој се види коса свијетла, дуга са дијадемом на глави, која се неће видјети испод капуљаче. Маја, као и свака млада жена, умије са шминком. Знала је она да је позоришна шминка другачија па је интернету и у градској библиотеци нашла и прочитала све што је написани на ту тему. Купили смо јој два сета позоришне шминке. То су два кофера са пуно преграда, ладица и са огледалом. Могло се укључити у струју, а има и опцију да користи мали акумулатор тако да се свугдје и у свим условима могло користити и нашминкати глумце.

 На прву генералну пробу, дан прије премијере, дошао сам растерећен свих брига. То јутро нисам попио ни једну воткицу јер у животу на дан проба са дјецом нисам пио ни по једну. Дјечије повјерење је лако стећи, а још га је лакше изгубити. С тим, ако једном изгубите повјерење код дјетета више га никада и ничим нећете моћи повратити. Алкохол је један од узрока тог губитка, а ту су још и лагање, недолажење и начин односа према њима. Док сам био млађи и радио са вршњацима знали смо попити по коју прије, а нарочито послије пробе.

Договорили смо се да дјеца дођу у десет сати, а ми остали у девет. Митар и Дедић су стигли раније и још мало дотјеривали сценографију која је била феноменална и увјежбавали су измјену сцене. Требало је, наиме, истовремено навучи са обе стране по метар драперију унутар сцене, када се ова претвара у Гаргамелову јазбину, односно уклонити ту драперију када се та сцена заврши, како се док је она у току са страна не би видјело село штрумфова.

За режисерским столом су били Вања, Балто и Ању Кикуши, инжињер телекомуникација и информатике. Откако смо почели долазити на пробе са нама је на позорници била и она. Објашњавала је њима двојици све око режисерског стола и командама на њему. Ању им је била симпатична са својим српски по београдски. Вања је, наиме, помагао Балти око ефеката, а погледао је како функционишу камере и шта тренутно снимају. Пратећи текст упозоравао би Балту када треба да се припреми слиједећи ефекат и када да се пусти. Нису били у питању само свјетлосни и тонски ефекти, него је пратио и диспозицију распореда и измјена свјелости на сцени.

– Како напредује, момци? – упитах када им приђох. – Има ли проблема? – Они ми у глас одговорише:

– Све је под контролом! – а Вања рече:

– Имам, шефе приједлог. Уопште неће бити тешко Балти да сам прати диспозицију ефеката и рефлектора. Пробали смо неколико пута и било је у реду. Ако се слажеш онда бих се ја посветио снимању представе. Скужио сам и увјежбао како се са камерама одавде рукује. Моћи ћу ићи и на крупне кадрове, на зумирање и швенкање са петицом. Нећу покварити ништа. Све ће камере истовремено снимати све, свих пет камера и послије ти можеш монтирати како хоћеш. Ја бих управљао само са камером број пет што је на крану, такозвана, слободна камера.

Знао сам да је јако за то загризао, јер ријетко када је толико говорио ако није препричавао неки догађај. Сјетих се, такође, да је у задњих десетак дана много читао и да ме је често питао нешто у вези снимања, кадрирања и слично. Слегнух раменима и упитах Балту:

– Шта ти велиш, мајсторе. Можеш ли сам?

– Откуд знам, ваљда могу. Ма знаћу, ваљда. Не секирај се, све ће бити ОК. Може наравно да може, нека снима шта фали?

– Добро. – рекох ставивши им руку на по раме – Само пажљиво, ово ми је најважнија представа у животу, не бих волио да ми упрскате нешто. Договорено?

– Си, шефе! – рекоше у глас.

– Еби га шефе, нема фрке. – обрати ми се својим меким гласом Ању – Свеће буде у дуре.  – Она то „у дуре“ је поимала као синоним за израз „у реду“ као што ни израз „еби га“ није поимала у његовом изворном значењу; потапшах и њу по рамену и рекох:

– Све је у дуре, нема фрке.

Урадили смо пробу, како смо то вољели да зовемо „на суво“, без дјеце и све је добро финкционисало.

– Балто, и сам си био глумац и знаш да ту и тамо може бити грешака због треме и због једноставног непознавања текста да дође до пометње, па да дијете и не изговори ријечи које су теби шлагворт за ефекат. Мораш бити спреман на то и да сам осјетиш када да га пустиш. Конташ? – он ми се насмијеши и рече:

– У дуре, нема фрке.

– 'Ајде, Вања, пусти петицу да видим како си то урадио – рекох а он ужурбано поче да типка по тастатури. Ању је интервенисала уз смјешак два пута. Снимак није био лош, али су му и шбенкање и зумирање били пребрзи, па му рекох: – прилично добро, али ћу ти рећи прву реченицу коју су мени рекли када сам се почео бавити аматерским филмом: Када швенкаш или било које кретање радио са камером мораш водити рачуна да и када мислиш да је споро, треба још спорије.

– Си шефе. То сам и ја сада примијетио док сам гледао. – а Ању му дода:

– Филм је ради представа, а не представа ради филма, конташ?

Он ју је једно вријеме гледао очито покушавајући да сконта „шта је писац хтио да каже“, па се окрену мени. Ја му појасних.

– За разлику од снимања филма, коме су подређени и сценариј и глумци и комплетна екипа заједно са режисером, ово снимање није у првом плану. Представа је у првом плану. Требаш је снимити тако та се уопште не примијети да постоје камере и неки људи који снимају, него само треба да се обро види и чује шта се дешава на позорници. Када се ради само са једном камером, бар смо ми тако радили, ставимо је на балкон, раширимо кадар од завјесе до завјесе и пустимо да снима од почетка до краја – насмијеших му се. – У дуре?

– Си, шефе, у дуре, нема фрке. 

Било је лијепо гледати дјецу како важно долазе, улазе у гардеробу и у своје ормариће одлажу личне ствар, предходно искључивши телефоне, заузимају своја мјеста пред огледалом за шминкање и сви у исто вријеме говоре. Сачекао сам да ухватиим Весничин поглед и дадох јој знак руком да ми приђе.

– Да ли су ти сви дошли? – упитах је, а она се насмијеши и у оку сам јој видио дозу поноса и одговорности јер она је шеф глумачке екипе, па ми спремно одговори.

– Да, чика Мргуде, сви су ту.

Погледах у сат па јој рекох:

– Супер, изузетно цијеним тачност. Одличну екипу имаш.

– Хвала – рече она не кријући понос.

– Тачно у десет, дакле за пет минута, доведи екипу на рампу. Може?

– Само да вас питам нешто. Ако сам добро разумјела на крају предходне пробе сте рекли да ћемо данас прву пробу урадити без гардеробе и шминке, а другу...

– Без гардеробе?! – нашалих се ја – голи?!

–Ма неее. Ви се шалите, зар не?

– Да, сине, шалим се. Разумио сам те, али сам желио да те мало опустим, сва си ми у грчу. Има ли неки посебан разлог за то за који бих и ја могао знати?

– Не, нема проблема, мала трема. Како се приближава премијера све ме већа трема хвата и бојим се да ли ћу испунити ваше очекивање као шеф глумачке екипе?

– Већ си га и више него испунила. Дакле пет–шест евентуалних киксева ти не може промијенити оцјену. Пет плус закључно.

– Дакле без гар... без пресвалечења и без шминке за сада?

– Управо тако.

Док сам одлазио из шминкарнице ка позорници, чуо сам је како виче:

– Слушај 'вамо: за пет минута сви на рампу, рекао је чика Мргуд!

– Слушај 'вамо! – покушах да имитирам Весницу окупљајући своју екипу на позорници, који се брзо окупише. – Сада ћу окупити глумце на рампи и након кратког договора крећемо са првом генералном пробом. Након тога ћемо имати полусатну паузу за кафицу...

– И воткицу... – улети Маја са смјешком, а ја јој рекох гласом који не дозвољава прекидање.

– Без воткице, Мајо, док не завршимо са дјецом, То си требала знати до сада. Дакле, идите сви на своја мјеста и припремите се. Има ли питања?

– Имам ја једно – јави се Дедић уз свој тајанствени смјешак. – Курбла за завјесу је блокирана, а ни смо никако пробали са завјесом. Требао бих бар да пробам како функционише, хоћу ли се снаћи?

– Завјеса се отвара аутоматски притиском на дугме на режисерском столу и то ће урадити Балто, а курбла је ту да се може отворити или завјеса у случају нестанка струје.

– Нааа рааампууу!– зачу се Весничин глас и зачу се тутањ дјечијег јуриша.

– Ево их, стижу. Идите на своја мјеста.

Они се разиђоше, а ја сиђох у салу и наслоних се на просцениј. Дјеца брзо посједаше на ивицу позорнице коју смо звали рампа, са ногама на просценију и умирише.

– Често ме питају шта је најважније у глуми? Има ту неколико ствари, па спојене чине то најважније: самоконтрола, самоувјерење и таленат за трансформацију. Тада уз помоћ тога свега глумац улази у лик, ослобађа се своје личности, а тиме скрупула и страхова, па постаје особа чији лик тумачи– причао сам дјеци са циљем да им помогнем да се што лакше сконцентришу и да лагано уђу у представу и свако у свој лик. – Ви сте сви већ то успјели. Неко боље, неко лошије, али углавном на прагу сте свог личног успјеха, своје најбоље улоге до сада, свако посебно. Запамтите дјецо, ви се не борите једни против других, него једни уз друге, стварате чаролију коју зовемо позориште. Позоришна вам је представа као једна џез мелодија, гдје сваки инструмент има своју дионицу, оне моменте када је он важан или главни. Ми смо сви мали чаробњаци. Нагласио бих иако знам да знате, колико је важно ваше понашање ван сцене. Ако се тамо јурите, гурате или правите гримасе па тако скрећете погледе својих колега на позорници, ви њих истовремено деконцентришете и не допуштате им да дају свој пуни допринос квалитету ове представе.

Сада ћете ићи сви на своја мјеста. Ово је први дио последње пробе. Након тога је мали одмор, сокићи, грицкалице, пресвлачење и шминка па идемо на други дио, на генералну пробу. И тада ћете као и на овој проби играти као да је пуна сала без заустављања. Слушајте шта вам ја са стране говорим и урадите тако без икаквог коменатара, без климања главом и слично.
         

– Чика Мргуде, јесмо ли оно били у Власеници када се мала Сања за вријеме представе на позорници окренула и упитала вас: „Чика Мргуде, јесам ли добра  глуммица?“ – сви смо се насмијали, а се дјеца почеше присјећати разних анегдота са предходних представа. Пустио сам их да се мало опусте, а онда дигох руку у висину мога носа са дланом окренутим ка њима и они се уширише.

– Јако ми је драго, дјецо, што сте запамтили овај мој знак за мир и што га још увијек поштујете. Хвала вам, а сада идемо сви на своја мјеста.

– Само, мало, само мало... – јави се Теа дижући два прста и покушавајући да умири дјецу која су већ одлазила, потом ме погледа. – Да ли ће се снимати и ове пробе или само представа?

– Вања ће снимати све.

– Баш добро. Тако ће се фииинооо видјети ко гријеши а ко спашава представу.

– Знам ја Теа, сине, да си ти ту најспремнија, али има један мали проблем: стално си у грчу и у очекивању да неко погријеши па се недовољно посвећујеш својој улози. Добра си глумица, али би била и боља када би се тога ослободила. Хоћеш ли бар покушати?

– У реду, покушаћу. Ма, успјећу ја, видјећете, Бићете ви још и поносни на мене – насмијеши се и одјури иза сцене. Кренух ка режисерском столу говорећи:

– Балто, дај свјетла прве појаве и затвори завјесу.  Сачеках мало док је то урадио, а онда гласно рекох: – Мир! Идемо! Балто је лагано пустио уводну мелодију која дочарава као и сценографија и свјетла, рано јутро. Држао сам руком малог Пају који је играо Свурка. Осјетио сам његов мир и сигурност што ми је било драго. Неколико тренутака касније га лагано гурнух и он истрча на сцену. Тај дјечак је био пун гегова и на свакој проби је изнова засмијавао дјецу. Замолио сам га да одабере своје најбоље и најдраже гегове и да њих стално игра тако да се глумци навикну јер публика треба да се смије, а не они. Послушао ме је и био је фантастичан. Бацих поглед на догађања иза сцене. Скоро сви су се сммијали, а многи су држали дланове на устима како се не би чуо њихов смијех.

Погледах у Балту који је са уживањем посматрао малог глумца држећи прст на дугмету које ће у датом момену притиснути и тако пустити снимак мелодије „Тишина“ са звучника који је био у поду у близини гдје је дјечак стајао тако да нико у сали неће примијетити да то он не свира.

Проба је текла добро како сам и очекивао. На крају првог дијела пробе тета Рада је однијела дјеци сокиће и грицкалице у шминкарницу, а нама у холу сервирала кафице.

– Дјеца су ти фантастина – рече Митар и повуче велики дим правећи добро познату паузу.

– И представа је добра, али ми нешто ту фали.

– Шта ти фали? – упита га Балто.

– Не знам, ту и јесте проблем. Гледао сам и свјетла и музику и све. Чак сам силазио у салу и слушао јако лијепо се чују и дјеца и уопште се не примијети да имамо микрофоне, да смо их тако начинили гласнијим али опет... – слеже раменима – ... нешто фали!

– Знам ја шта теби фали ал' није за причу – нашали се Дедић.

– Можемо ли ми... – поче да говори Митар гледајући у Дедића, а овај брзо дода:

– Ја могу увијек!

– Нека си ти мени жив и здрав још бар стотињак годиница – рекох, а Дедић ме захвално погледа:

– Од Бога ти здравље, шефе.

– 'Ајд, сркни ту кафу па идемо на сцену – рече му Митар устајући.

– Шта да видимо?

– Не знам, знаћу када угледамо, 'ајде! Они одоше а за њима кренуше Маја и тета Рада.

– Одосмо и ми, шефе, за својим послом – рече Маја, на шта скочише Балто, Вања и Ању.

– А мене остављате самог, да сам самујем у својој самоћи! – нашалих се па пођох за њима.

Када смо стигли на позорницу видјех да Дедић и Митар иду около завирују и разгледају. Тража оно „нешто“ што Митру фали. Знајући да Митар, бар што се сцене тиче, никада није гријешио одлучих се и ја да видим шта би то могло да буде.

– Која ти камера има најшири план? – упитах Вању, а он укључи камеру број један и рече:

– Јединица. Ова.

– Пусти снимак пробе, али само што је она снимала. Када он то уради нас све четверо се мало нагесмо гледајући у монитор. Пажљиво сам разгледао монитор из угла у угао.

 – Тражите и ви шта то Митру фали.

– Зна Дедић шта Митру фали – нашали се Вања, а Ања га удари пријатељски у леђа и рече:

– Баш си без образан! – насмијеших се како је изговарала као двије ријечи што и није било лоше, а потом рекох Вањи:

– Дај сада, молим те, другу сцену,  јазбину од Гаргамела.

Ни ту ништа нисмо могли открити кад одједном Ања узвикну:

– Аха! – ми се изненађено тргосмо, а она нас побједоносно погледа –Знам шта бити то Митров „нешто“!.. Како у јазбина без прозори, ебига, дође зелено светлост? – потом прстом показа како зелена свјетлост пробија кроз драперије са страна.

– То суфита од хоризонт платна. Значи, Балто, запиши, гасиш је пред почетак те слике. Јеси ли записао?

– Си шефе!

– 'Ајде, окрени позорницу и нека сада остане да гори као на снимку па када ти кажем то ћеш угасити. Док је он окретао довикнух оној двојици који су још увијек њушкали по позорници. – Навуците драперије за другу слику и идите у салу и гледајте! Потом се окренух Ању и дигох руку за „набацивање“ – Баци пет, свака част. Наш би народ рекао „'Алал ти око!“

– Знам то – насмијеши се она кад ми набаци – 'Алалила ја пуно тога у живот... кроз живота свој.

– Како би се то рекло на јапанском? – упита Вања, а она му се благо наслони на раме и смјешећи се њежно рече:

– Нема то у нас. То Серби и Турци сковали фраза. Ми кажемо „ирс“ што значити „опростити“, али у фраза „'Алал ти око!“ ми казати „Анета гајета!“ што значити као код вас што „Свака ти част!“, конташ ебига?

– Без псовања молим са дјецом смо – рекох прекорно, а она збуњено погледа у мене па у Вању:

– Шта сам, ебига, сад совати? Ми се насмијасмо а из сале се зачу аплауз. Њих двојица су тако снажно аплаудирала као да је двадесетак људи да су чак и нека дјеца дојурила из шминкарнице.

– Назад у шминкарницу! – дрекну Балто након чега се они вратише, а ја рекох мало гласније да ме чују они у сали:

– Митре, гледај пажљиво па реци да ли ти је Ању пронашла то нешто што ти фали? – на то се чуло само мумљање а потом гласан смијех обојице.

– Чика Дедић опет без образан – благо се зацрвени Ању.

Балто упали свјетла као што су била раније упаљена за ту слику. Након десетак секунди угаси она са хоризонт суфите и то понови неколико пута док не зачусмо Митра како виче као да је открио Америку:

– Е, то! То је то нешто што ми је фалило!

Проба је протекла без и једног проблема и сви се након тога разиђосмо кућама. Били смо задовољни и уморни. Сутра нас је чекао „дан Д“. Ко преживи причаће.

ШЕСНАЕСТО ПОГЛАВЉЕ

ДАН Д

Вријеме моје младости је вријеме када је лијепо било бити млад и вољети домовину оном мјером колико је домовина вољела нас. А вољела нас је много. Имали смо бесплатно школовање, лијечење и још неке ствари. Када би организовано млади путовали на екскурзије, на гостовања са спортским или културним садржајем, цијена превоза је била и до четрдесет посто умањена. И млади су путовали и имали су и своје организације које су им то омогућавале: Феријални савез, Горани, Извиђачи и слично. Данас тога нема. Да ли нема уопште или нема само у Гумну не бих знао рећи, али знам да се дјеца радују када им се укаже бар мала прилика да отпутују свега неколико сати вожње до неког другог малог града и тамо дају своју представу, одрже концерт или одиграју утакмицу. Аматери из великих градова могу доћи у мале градове и тамо играти своје представе, али аматери из малих градова никако или врло ријетко (за шта је опет требала јака веза), нису могли гостовати у великим градовима. Ако је то демократија ја сам Ајнштајн.

Пријем свих гостију отварања нашег позоришта, који нису из Гумна, организовали смо у „Наранџастом салону“ Хотела „Магла“. Тај салон је био идеалан за те ствари. Имао је десетак салонских гарнитура (низак сто са по двије „кифле“ и по двије фотеље за сједење. У средини је био велики празан простор са великом жардињером свјежег, природног цвијећа и прекрасном малом фонтаном у средини.

Маја и Балто су остали у позоришту и вршили последње припреме за отварање, Митар и Дедић су на позорници и у шминкарницама чекали дјецу и да им помогну да у миру и тишини сачекају нас пред представу, а тета Рада је брисала прашину са сједишта и мало освјежила ваздух укључивши клима уређаје који су свјежем ваздуху додавали неке освјежавајуће, али благе мирисе из Јапана. Вања и ја смо, лијепо и свечано обучени примали госте. На тај пријем сам позвао и Јапанке како би између осталог упознале људе из „World Children Theatre Corporation” из Минхена. Њихова фирма као и земља су већ дуже вријеме сарађивали са овом организацијом али ово ће бити први пут да се и лично упознају.

Прво су стигли локални новинари, а одмах за њима и неколико тв екипа. Поједини продуценти су ми прилазили желећи дазакажу интервју са мном након свечаности уз отварањем позоришта. Двије моје мале лијепе глумице су и њима, а касније и осталим гостима дијелили нашу брошуру коју смо направили Балто и ја, а потом је он испринтао, сложио и повезао.

Када су ушле Тошими, Фумико и Ању, нама двојици је застао дах. Биле су прелијепе. Имале су хаљине са традиционалним мотивима Јапана али стилизоване и осавремењене до фантазије.  

– Јутрос сте, једном ријечју, прекрасне, моје даме! – рекох рукујући се са све три. Сачеках да  Фумико преведе па наставих: – Добро ми дошле!

– Боље нашле, ебига! – рече Ању и сасвим се приближи Вањи којем је било мало непријатно.

– Драго нам је да сте успјешно пребродили све проблеме и да сте ваш брод сигурно довели до своје луке, капетане мој – преведе ми Фумико шта јој је рекла Тошими додајући гласу боју драгости и свечаности како је то било и у оригиналу речено.

– Без ваше несебичне, велике помоћи, сумњам да бих баш то сасвим успио, драге моје даме.

Гости су брзо пристизали. Међу првима је, свакако, био начелник Општине који ми приђе одмах, још са два метра пружајући руку у поздрав широко се осмјехујући. У његовом друштву је био и млађани Помоћник који остаде код фонтане не желећи да се рукује са мном.

– Е, па, господине Митровићу, честитам на успјеху и на велелепном нам позоришту, тачније театру за дјецу „Снови“.

– Хвала, начелниче, али моје позориште се зове „Театар снова“ – рекох и представих му даме у мом друштву. – А што је позориштанце тако лијепо и, како и сами кажете, велелепно, требамо захвалити овим трима дамама из Јапана. Да вам их представим: ово је госпођица Тошими, главни инжињер, те њене сараднице, такође госпођице Фумико и Ању. Ова посљедња заусти нешто да каже, али пошто сам знао да ће бити са „ебига“, не допустих јој – Ви сте, начелниче, мој драги гост и изволите, послужите се.

– Нисам ја само драги гост – уз нескинути осмијех с лица и повисивши тон поче начелник свој митинг, а гости и фоторепортери одмах почеше да нам се приближавају – него смо ми заједно у овоме - Општина Гумно и ја као њен начелник...

– Ми смо заједно само у овом салону и на мом пријему. Молим вас имајте то у виду и придржавајте се тога – то сам рекао исто гласно као и он, а онда се мало нагнух ка њему и дода тишим гласом који су такође могли сви да чују: – Знаш како ја умијем непредвиђено да реагујем на оно што ми се не допада?

– Ја ћу своје госте примити у овом салону, али у дванаест сати, када ви будете у вашем позоришту, како не би сметали једни другима – рече он нормалним гласом, али са примјесом правдања. Можда ми се само учинило. Свеједно, мораћу и даље да будем на опрезу.

Подигох поглед преко његовог рамена ка улазу у салон и видјех моје најдраже госте на овом пријему. Весели до раздраганости, а истовремено свечани улазили су:  црвенокоси Ирац Мајкл и Њемица Грета који су водили међународну невладину организацију за помоћ малим драмским дружинама да стану на ноге „EL CONDOR PASA“, а за њима чланови управе моћне свјетске корпорације која се бави позориштем за дјецу и са дјецом „World Children Theatre Corporation” са сједиштем у  Минхену: проћелави господин Ханс који је био Нијемац, те брачни пар, Енглези Хелга и Роберт. За њима је ишао и Митар и ја помислих да је искрсао неки проблем у позоришту, али по његовом лицу нисам могао видјети ништа што би ми то наговјештавало па се мало умирих.

– Ево мени, најдражих гостију! Добро ми дошли. – рекох весело и снажно им стиснух руке, а Хелга и Грета ми пружише образ на пусицу. – Немате појма колико се радујем да сам дочекао и овај дан када ћу вас овим поводом угостити.

– И нама је драго, Мистер Визард! – преведе ми Грета шта је Ханс рекао па појасни крос смјешак: – Назвали смо те Мистер Визард или у преводу Господин Чаробњак, а онда саслуша шта јој је тај још говорио па реведе ми и то: – Господин Ханс каже да се у цијелом свијету дјечијег драмског стваралаштва са великом пажњом прати мој рад, препреке на које наилазим и како их рјешавама и све око тога, који ће, када успије, бити показатељ како треба радити у будућности.

– То му ја дођем као Никола Коперник! – рекох кроз смијех, а након неколико секунди се смијех проломи цијелим салоном. Једино се нису смијали начелник и његов помоћник већ су нешто жустро расправљали из жардињере са цвијећем и фонтаном – Боље и Никола Коперник него Ђордано Бруно па да ме спале на ломачи!  

Увијек сам волио када се људи смију. Нарочито мени драги људи. Моји су се родитељи радо шалили и смијали се па смо и ми, њихови синови, то наслиједили. Наслиједили смо добар смисао за хумор и још пуно тога доброг у њима. На жалост не сви и не све.

Било је лијепо слушати док су се око мене смијали и, наравно, за то нису требали преводиоци. Годило је и шкљоцање фото–апарата, шапутање преводилаца, док је у позадини свега чуо тихо Равелов „Болеро“. Фумико се показала прави полиглота. Преводила је на јапански или са јапанског на српски, нјемачки, енглески, талијански и шведски језик и то сасвим лако. Или је бар мени тако изгледало. Митар ми неопажено приђе и шапну на уво:

– Извини, шефе. Прво су дошли доле и жељели су да разгледају све. Нисам их могао спријечити, а онда су инсистирали да их доведем овде. Моћи ће Дедић сам са дјецом, не бојим се ја за њега. Дјеца га познају и воле.То колико дјеца воле тебе и њега ја још нигдје нисам ни видио ни чуо. Ако желиш ја се могу вратити тамо?

– У реду, остани са нама – рекох, показујући му очима на начелника. – Онај нешто смјера, али  нисам могао скужити још о чему се ради. Морамо мотрити на њега и на помоћника.

– У реду – рече. – Ти пази на начелника, а малог препусти мени.

Примијетих како начелник отрже руку за коју га је Помоћник покушао повучи унатраг и крену ка нама успут намјештајући свој осмијех. Претпоставио сам да се спрема на неку говоранцију, воли човјек да држи митинг па то ти је. Ни овај пут му нећу допустити макар морао бити оштар и безкрупулозан.

– Поздрављам цијењени скуп у жељи да се лијепо осјећате у мом граду, у лијепом старом Гумну – држао је пред прсима раширене и спојене дланове, прст на прст, како су то иначе радили многи политичари док држе дуге говоре – Ја, као начелник ове општине, ееее, желим вам добродошлицу, у нади и жељи да се осјећате лијепо и угодно и ееее, затим желим да вам кажем колико смо поносни нашим малим позориштем то јест театром „Сан“, који смо уз вашу несебичну и немалу помоћ направили ееее, то јест заједничким снагама.

Сви моји гости, као по договору се окренуше једни ка другима и почеше живо разговарати уз помоћ својих преводилаца. Са нескривеним подсмијехом сам гледао начелника који се окретао на све стране желећи да нађе бар једног саговорника, а онда се и ја окренух Јапанкама које су се смијале нечему што је Вања рекао. То сам схватио видјевши да док се смију гледају у њега, а он се само смјешкао.

Тада ми приђе локални новинар дописник једне од тв станица, познат по томе што се пробијао у послу на начин који иначе није био уобичајен код осталих његових колега. Био је дрзак, провокативан режимски новинарчић. Обрати ми се гурнувши ми микрофон скоро до браде и рече:

– Господине Митровићу, шта имате изјавити на овако дрзак и несвакидашњи пријем ваших гостију нашег начелника, који је само желио да им изрази своју добродошлицу?

– „То је сувише лијепо и духовито питање. Било би штета кварити га одговором. Никад се нисам бавио политиком, она се бавила са мном врло често. Једноставно, то су два заната која имају различите рокове трајања.“ – одговорих цитирајући бесмртног Мому Капора, што овај новинарчић то, наравно, није ни схватио, па одшетах неколико корака до жардињере на средини сале, окренух се гостима и покушах да привучем њихову пажњу: Даме и господо, драги гости! – истог тренутка се умири сала. Чуло се само љуто мумлање начелника који је са својим помоћником  журно излазио из салона у пратњи оног новинарчића од малочас. Када сам вратио поглед на госте видјех да су и они сви то проматрали. Када се окренуше ја се насмијеших што је било попраћено њиховим тихим спонтаним смијехом. – Позивам вас да пођемо и обавимо тај свети чин, отварање нашег заједничког позоришта за дјецу „Театар снова“ и присуствујемо свечаности у којој ће бити премијерно играна моја педесет и прва представа у овом граду. Неке би  – показах преко рамена ка изазу – изненадила, а вас знам да неће, чињеница да ћете тамо наћи велики број дјеце а то су све моји бивши глумци. Зато вас молим пођимо да нас не би дуго чекали.

Када смо пришли позоришту било је неколико стотина дјеце али и грађана, који су направили приступни шпалир и срдачним аплаузом поздравили моје госте и мене. На улазу у позориште, двоје мојих штрумфова су стајали држећи два–три метра дугачку широку траку свих дугиних боја и огромне маказе. Грета ми тихо рече:

 – Договорили смо се да ће Хелга у име нас да пресјеће траку и неће, како си ти и зажелио, бити никакве говоранције.

– Супер! – рекох док смо се склањали у страну. – Молим те, сада када сједнете у салу испричај им још једну моју магију. Она знатижељно диже једну обрву, а ја јој појасних: – Прије него почнем говорити на позорници, дјецу у сали ћу умирити овим покретом – дигох руку у висину мога носа са дланом окренутим ка њој.

– И само то ће умирити дјецу? – са дозом невјерице упита она.

– Да, и дјецу и њихове родитеље. Неки од тих родитеља су такође били моји глумци. 

– То је супер, свакако ћу их на то упозорити да не пропусте – рече она усхићено.

Хелга узе велике маказе, окрену се ка народу и подиже их изнад главе уз смјешак, а затим мирно са њима пресјече траку, уз заглушујући аплауз. Када је предала маказе дјечаку од којих их је и добила, пољуби штрумфове и крену у салу, а остали гости за њом. Застадох на тренутак да видим да ли ће Митру, Вањи и Балти требати помоћ на вратима који су упуштали само оне са позивницама. Пошто сам видио да им то лако полази за руком попех се до канцеларије јер ми је јако била потребна воткица. Успут сам се преслишавао у мислима познавање кратког говора који сам срочио пар дана прије за ову прилику.

Када сам сишао у хол више није било никога. Провјерих, врата су била закључана. Уђох у салу увјерен да је све спремно и да се чека само на мене, а никада нисам волио да ме неко дуго чека. Већ на самом улазу у салу проломи се срдачан позоришни аплауз који ме је пратио све до микрофона на позорници. Дигох руку у висину мога носа са дланом окренутим ка публици и све се умири. Погледах у правцу гдје су сједили донатори, који су ми се срдачно смијешили и климајући главом дали ми до знања да су то примијетили и да су радосни због тога. Насмијеших им се и дигох поглед ка мојој публици. Ако сам ичега имао у овом граду, имао сам публике која ме је лијепо прихватила и бодрила до краја.

Размишљао сам како би бесмртни Душко Радовић био поносан на самог себе због генијалних ријечи којима сам и почео свој говор:

– Поштована дјецо!

Крај

Вишеград, љето 2013.